Jebao vas trep. Bio srpski ili američki, to je najgori šund i kriva slika realnosti, rame uz rame sa srpskim turbo-folkom. Fokusiraću se prvo na američki trep kao deo hip-hopa.
Izjave tipa „to nije rep nego trep bla bla“ ne piju vodu. Slaganje rima preko matrice je rep, nema tu nikakve filozofije. U trep bitovima se koriste Roland T-808 semplovi koji su se koristili i tokom 90ih godina. Koristi se dosta elektronskih zvukova, što je i Afrika Bambaataa radio 1982. godine kada je miksao funky ritmove sa techno-pop i electro muzikom i potpuno promenio tadašnji zvuk hip-hopa.
Trep bitovi nisu toliko loši kada se urade tako da zvuče kvalitetno. Problem je u tome što su previše monotoni i svi zvuče skoro isto i u slučajevima kada ih prave različiti bitmejkeri. Čak i old school zvuk ima više varijacija, producenti kao što su DJ Premier, 9th Wonder, Rick Rubin i Havoc i dan danas imaju različite stilove, kao što su imali i tokom godina kada su bili na vrhuncu svoje popularnosti. Kanye West, Timbaland, Neptunes, Just Blaze su imali popularne mainstream singlove u isto vreme, a svi imaju svoje jedinstvene stilove. Ono što rade Lex Luger, 808 Mafia, Young Chop, Sonny Digital, Southside i njima slični zvuči potpuno isto.
Tematika pesama nije toliko katastrofalna koliko način obrade. Trep je nastao kao muzika o dilovanju droge, reperi pričaju o tome kako diluju i opisuju teške situacije iz okruženja sa kojima se svakodnevno suočavaju, govore o svojim planovima za beg od tog načina života. Sama reč “trap” se odnosi na mesto, komšiluk u kom se prodaje droga. Reč je postojala i koristila se u govoru i pesmama mnogo pre nego što je postala naziv novog žanra. Znači, pojam “trep muzika” se odnosio na tematiku pesama, a ne na njihov zvuk. Albumi “Trap Muzik” od T.I.-a iz 2003. godine, kao i “Let’s Get It: Thug Motivation 101” od Young Jeezy-ja iz 2005. godine su smatrani trep repom, i imali su kvalitetan šarolik zvuk i dobru liriku.
Način repovanja u trepu je više debilan nego bilo šta drugo. To seckanje/brzo izgovaranje kratkih reči je iritantnije za slušanje čak i od onoga što se radilo krajem 80ih. Likovi zvuče kao petogodišnja deca koja uče da čitaju. Nerazumljivo mumlanje je takođe popularno, na čelu sa Chief Keef-om i Young Thug-om. Pošto ritam često zahteva brže repovanje, prava je komedija slušati većinu onih koji nisu sposobni da istovremeno repuju jako brzo i razgovetno. Naravno, svaki treper mora da ima i bar jednu pesmu koju će nazvati po nekoj poznatoj ličnosti i – gle koliko kreativno, da u refrenu ponavlja to ime i prezime u nedogled. Čak i turbo-folk pesme imaju više reči u refrenu. Trep “pančlajnovi” su vrhunac gluposti. Lik opiše pojam, onda napravi dramsku pauzu, pa izgovori sinonim za ovo što je opisao. Nešto tipa “I’m a soldier running through the jungle – RAMBO” i “It’s about to go down – CONCRETE”. To je kao genijalno.
Dobar deo ovoga što sam napisao se odnosi i na trep u Srbiji. Svega par ljudi radi kvalitetno, u smislu da ima svoju priču, kod većine je očigledno imitiranje američkih crnaca, od korišćenja kliše trep elemenata koje sam naveo do skidanja prepoznatljivih bek vokala raznih repera (imitiranja Rick Ross-ovog “ughh” i sličnog). Takođe, sve te filmske priče o dilovanju droge u kojima su reperi nekakvi boss-ovi i don-ovi ne zvuči i ne izgleda uverljivo. Provaljuje se kada je neko autentičan, još lakše se provaljuje kada je neko čista imitacija.
Generalno, srpski trep nije ništa kvalitetniji od turbo-folka koji se smatra kičom i šundom. “Šund je laž koja želi da se dopadne”, a to je upravo utisak koji srpski trep ostavlja. Mladi koji slušaju turbo-folk žele da žive život na određeni način i da uživaju u stvarima koje su im nedostupne. Iz tog razloga se okreću uživanju u stvarima koje, ako ništa drugo, najbliže opisuju taj način života. Lažni luksuz, sjaj, materijalizam, noćni život, lažne ljubavi i prevare, to je sve čemu se teži jer to najviše privlači pažnju i dozvoljava ljudima da “puste mozak na pašu” i ne razmišljaju o svojim bednim životima. Problem je u tome što im je mozak na paši 24/7.
Problem je u dokonim, napaljenim, neiskorišćenim umovima koji predstavljaju publiku koja se loži na taj trep, sve iz prostog razloga što izvođači takve muzike ostavljaju neki utisak nadrkanih buntovnika sa stavom, što bi ovi koji ih slušaju želeli da budu. U skladu s tom činjenicom, prva rečenica ovog teksta je zapravo upućena publici koja sluša trep. Reperi, ni srpski ni američki, ne bi sigurno pravili to smeće kada ne bi imali koga da nahrane istim.
Saša Kostov
