Tekst je objavljen u Vice-u 17.01.2018 godine, by Galeb Nikačević
Ostavio sam Beograd u retrovizoru, udahnuo duboko, pustio Đusov album “Od blata do zlata” i produžio put prema Somboru.
Muzika je grmela sa zvučnika, a ja sam razmišljao tome koliko je on tipičan predstavnik srpskog ekspresionizma. Bez filtera, nepatvorena i nedestilovana emocija stvarnosti koju živimo. Od sirovog i rudimentalno uličnog, često vulgarnog i mizoginog, pa sve do promišljenog i dopadljivog nalazi se na mestu gde se teško povlači linija između talenta i biznis plana. Jedni ga vole zbog reprezenta koji nikada nije izdao, klinci više zbog onoga što je učinio za trap supkulturu, a drugi ga, pak, ne vole zbog prigrljavanja komercijalnog mejnstrima koji se ogleda u inflaciji narodnjačkih i rijaliti elemenata, taj dobro poznati moralni lament nad životom. Meni je on najbolji “em-si” u Srbiji, a sa time se slaže i Cera, lik kod koga sam krenuo u posetu. Kako on kaže: “Njega, između ostalog, slušaju dripci i nije se pretvorio u cirkus za hipstere.” Ali činjenica je da izvođač kao što je Đus nije došao niotkuda, nije creatio ex nihilo, već se naslanja na tradiciju i nasleđe koje postoji u Beogradu punih trideset godina, a ovo putovanje me vodi na njen sam izvor. Dok sam promišljao ove stvari počela je pesma“Ušao si u lovu”, a prvi stihovi su zapravo omaž legendarnoj Gruovoj pesmi “Pravo u raj”, koja je otvorila vrata masovne konzumcije hip hop kulture u Srbiji.
“Sećanja naviru, sećam se svega…”
I Đus to radi veoma dobro i često. Celokupan njegov opus prožet je jakom intertekstualnošću. Ali taj isti Gru je, što malo ljudi zna, baš na tom svom prvom albumu “Da li imaš pravo”, koji je izdao za Jugodisk 1995. godine imao pesmu “On je lud”, čime je eksplicitno bacio shout out pionirima hip hopa u Srbiji, bendu koji je prvi zakoračio na tada nepoznatu teritoriju i doneo ovu kulturu u Jugoslaviju, u Beograd. U pitanju su Badvajzer kru.
