Rambo je rekao da je turbo folk fenomen koji nastaje kada primitivac ovlada tehnologijom.
Nažalost, izgleda da smo izvesnom duhovno slabije razvijenom naraštaju dozvolili da ovlada i drugim tehnikama.
Ne znam ko im pokaza tu mašinu za pisanje, izem ti Gutenberga, ali evo, očigledno da su savladali i tu spravu. Kako zbog neuzvraćene ljubavi ljudi gube veru u istu, klinci zbog preškolovavanja i prekvalifikovanja da rade u rođenoj zemlji beže iz tužne li, tako će, plašim se i oni koji vrede sa penkalom u rukama izvršiti harakiri, ili će barem iz očaja nabiti isti nekome u dupe.
Nemam ništa protiv da ljudi pišu. Naprotiv i ja evidentno pišem. Doduše, bar nemam knjigu i makar ništa ne plaćate da me čitate. U svakom slučaju, veće zlo od knjige Saše Ćurčića i Zorane sa H je publika koja to plati da čita. Ili gleda. Ili ima. Šta god. Zapitam se često pročita li to neki književni kritičar i ko je izdavač koji dozvoli tu štampu?!
I evo, pre neki dan dobijem odgovor niotkuda.
Nisam mogao da ne primetim prašinu koja se digla na fejsbuku, makar među mojim sajber prijateljima, oko onog nekog objašnjenja, odnosno definicije „pankera“ u tekstu Čitanke za četvrti razred osnovne škole. Pretpostavljam da svi već znate o čemu se radi. Za one koji ne znaju evo i sporne fotografije:
Pročitao sam par komentara u opisu, neki kažu da je u pitanju fora, fotošop obrada i šta već ne. Ne budem lenj, naiđem Kosovskom, prelistam udžbenik i znate šta?! Nije fotošop.
Sve je jasno. Knjigu će na kraju moći da napiše tipa i neka Jelena Bačić Alimpić, a da to prođe vrlo glatko. Oh, wait?!
Nego da se zadržim na trenutak na temi ovih prljavih…
Nije puno prošlo od kada sam se vratio sa dvomesečnog putovanja po Aziji. Isto je. Nismo to samo mi Srbi. Bio sam diskriminisan i etiketiran gde god sam se pojavio. Ne šalim se, istina je, čak i tamo. Azijati, makar oni u jugoistočnom delu se vode vrlo jednostavnom politikom – ti si belac, ti imaš pare. Ne znaju gde je Srbija, naravno. Ne interesuje ih to. Dovoljno je što si tu i što imaš više od 1.60cm u paketu sa malo okruglijim očima, vući će te za rukav, ubeđivaće te i smaraće te da kupiš nešto, dokle god ljubazno odbijaš. Ukoliko sam sa nekim i uspeo da pokušam da se objasnim, tvrdio sam da smo mi podjednako sjebani kao i oni, samo sa malo manje okeana i sa malo više talenta za basket. Ali avaj…
I šta ćemo sad ružni, prljavi pankeri? Uvređeni smo i besni, dabome. Verovatno će to da traje čitav jedan dan. Nisam panker, premda sam se, priznaću, uvek više ložio na rok nego na rep. A možda sam samo malo i ljubomoran. Pankeri su makar stigli do Čitanke. Hip Hop je stigao najdalje do školskog zida.
Zaboraviće se na ovo, šta, nema ko da se buni, nije to ništa. Od ideje da se spale sve Čitanke u kraljevstvu, ostaće gorak ukus suvog pepela u ustima. Par godina kasnije će u čast podsvesti Pegla i ortaci da useru tamo nekog mučenog debeljanera sa martinkama i svi srećni. Ukolko i martinke u međuvremenu ne postanu mejnstrim ko starke i fajerke, pa se i pankeri totalno ne kamufliraju.
Do tad, gospođi Sonji Ašanin želim sve najbolje i nenapadno dečijom pesmicom:
“Sećas li se dana kada bio sam metalac?
Nosio sam kaiš sa nitnama i lanac.
Ljubila si pišu starog dizelaša,
slomila si srce mladoga metalca. “
Mene možete zvati Lex.
U par godina sretnem tu i tamo nekog istomišljenika. To je dobra statistika, mislio sam jedno vreme da smo izumrli. Jedan od tih, sa kojima rado proturim po koju, je i urednik ovog portala.
Otud i ja ovde. Ovde, mislim, sa ove strane teksta. Tek sam počeo i da, pisaću za My People.
Znam i ja kažem. Jebiga. Stanite u red.
Nego, dragi čitaoci… Nadam se da nećete sutra vi biti ti ograničeni mentoli koji će okolo da sude nekome zato što im se ovaj čini drukčijim. Ma, znam da znate. Vi koji čitate, znate, oni koji bi trebalo da čitaju, ne čitaju.
Svako dobro,
Lex
