Ovo je deo poslednjeg My People bloga na koji želim da se nadovežem: “Upravo taj hajp oko pesme je najveći problem u priči. Jer da nije tako, ne bi se desilo da Čke Beogradske svi, ali bukvalno svi, uglas pevaju na Svi Kao Jedan festivalu u Skejt Parku, a par meseci kasnije na Red Bull MC takmičenju kada je Gazda Paja najavio tu pesmu masa počinje da zviždi. Da li je u međuvremenu Gazda Paja promenio pesmu? Nije. Da li se u međuvremenu promenio hajp oko pesme? Jeste. Ali pesma ostaje ista, pravila igre su takođe ista, a igrač se nimalo nije promenio. Mislite o tome…”
Mislio sam o tome i rešio da detaljnije govorim o navedenom problemu. Zapravo nisam mnogo ni mislio jer je očigledno da se radi o tipičnom reperskom razmišljanju da je u redu slušati određene pesme sve dok su one nepoznate većem delu publike. Znači, što manje ljudi zna za tu pesmu ona je kvalitetnija, dok će sa rastom njene slušanosti drastično opadati vrednost koju je imala pre nego što je postala “mainstream”.
Isto kao što postoje ljudi kojima će neka pesma da se svidi tek kada postane popularna, ima i ljudi kojima će pesma prestati da se sviđa kada postane popularna. U oba slučaja se radi o “ovcama” koje ne donose svoje odluke nego prate mišljenje manje ili veće mase prema kojoj osećaju pripadnost, a fokusiraću se na ovu drugu.
Dobar broj pripadnika hip-hop kulture bukvalno pati od potrebe za razlikovanjem od većine. Odatle i kreće taj njihov lažan bunt koji onda počnu da smatraju smislom hip-hop kulture. Međutim, oni nisu bunt nego ovce kao i većina protiv koje se bore. Oni su isti su kao i zatupljeni mediokritet protiv kojeg se bore, samo što oni robuju nepisanim pravilima alternativne kulture. Čoveče, ako Gazda Paja, ili bilo ko drugi ko je reper, uradi nešto što izlazi van okvira klasičnog repa, tebi to zaista sme da se svidi. Ali, ako odjednom počneš da glumiš odbojnost prema toj pesmi zato što postane popularna pa onda počne da je sluša i neka “nafurana mala”, pre svega, nisi iskren prema sebi. Pa šta ako će tamo neka osoba da te ubaci u isti koš sa nafuranom malom ako čuje da slušaš Čke, zbog čega te dotiče mišljenje tebi totalno nebitne, nepoznate osobe? Šta postaješ kada dozvoliš da takvo mišljenje utiče na tebe? Ovca, kao i ta mala balavica i ta osoba koja te osuđuje zbog tvog muzičkog ukusa. Gde je tada tvoj hip-hop stav po kojem ti razmišljaš svojom glavom i braniš svoje JA? Zašto dozvoljavaš da ti upravo oni protiv kojih se boriš nametnu svoje mišljenje kao ispravno?
Najjači su mi oni pametnjakovići koji su pratili rad nekog repera od njegovog prvog demo snimka, pa se osećaju ugroženo kada mnogo ljudi odjednom sazna za njega i počne da sluša njegovu muziku. Još je jače to što se, dok slušaju tog repera, istovremeno pitaju kako je moguće da on nije popularan i da ga sluša mnogo više ljudi, a kada lik postane popularan, reaguju kao da će im ta nova publika fizički oduzeti pesme tog repera pa oni više neće moći da ih slušaju. To što ljudi tek sada slušaju tog repera jer ranije nisu čuli za njega, ne znači da ga gotive jer je sve popularniji, ne znači da ga ne bi slušali i 3 godine unazad da su imali priliku da se upoznaju sa njegovim radom. Likovi ljubomorišu u fazonu “ja pratim njega od 2008. godine kada je snimio tu i tu pesmu i slušao sam je dok je imala 150 pregleda na YouTube-u”. Kome to treba da bude važno, koga je briga? Sigurno ne tog repera kome i jeste cilj da što više ljudi čuje za njega. To što si ti mislio da si poseban i da se izdvajaš iz monotone mase jer si slušao izvođača dok nije bio popularan je samo tebi bitno. Zapravo, jesi poseban i razlikuješ se od drugih, ali nikako na pozitivan način.
Poenta je u tome da slušaš šta ti se sluša i da ne dozvoljavaš da tuđe (pozitivno ili negativno) mišljenje o tvom ukusu utiče na tvoj izbor. To je hardcore, to je hip-hop, iako zvuči kao rečenica za tipičnu mladu osobu koja robuje sistemu. Očigledno je da se jednostavno može primeniti i na deo alternativne, hip-hop kulture. Prošle nedelje sam u istu fioku stavio trep i turbo-folk kao žanrove, ove nedelje u fioku iznad ubacujem fejk pripadnike hip-hop kulture i debilnu omladinu protiv koje se oni bore.
Saša Kostov
