Milena Veljkovic, hip hop plesač (koreograf i freestyler) je počela da se interesuje za ples već od pete godine, najpre se neko vreme se bavila latino plesom ali joj to nije držalo pažnju tako da se u to vreme više oslanjanala na neku samoedukaciju. Sa 12 godina počinje da sa bavi hip hop plesom a danas je direktor i koreograf plesnog kluba Opposite iz Beograda kao i profesor hip hop-a u Školi igre – Ašhen Ataljanc .
Šta za tebe predstavlja hip hop dance, odnosno za koje stilove ti smatraš da spadaju u ovu kategoriju i zašto?
Po meni je hip hop ono od čega sam ja krenula – popping, locking, breakdance. Nisam od onih zagovornika da ne postoji old school i new school, smatram da je hip hop ples za razliku od mnogih drugih užasno napredovao i razvio tu neku svestranost i neku lepezu izbora da je to prosto neverovatno. Ti kao plesač u hip hop-u možeš da budeš kompletan i moraš da poseduješ znanje iz ostalih sfera plesa da bi bio što kompletniji i što bolji. Kompletna definicija nije samo podela na new school i old school nego prosto hip hop je kombinacija svega što je uznapredovalo sa 21. vekom odnosno sve što je uvelo neku kategorizaciju da je pojmovno lepo, plesno lepo i da je interesantno uz muziku koja prati hip hop ples. Sve to je dovelo do toga da je hip hop ustvari ples koji izaziva različite korelacije i shodno tome, shodno relaciji koju ti imaš predstavlja ples.
Često se b-boying, poping i locking navode kao jedini ‘’pravi’’ stilovi koji pripadaju hip hop kulturi pa po toj definiciji onda čak i freestyle koji plesači izvode na tzv. hip hop betlovima ne pripada ovoj kulturi. Koje je tvoje mišljenje o tome?
Danas je ipak 21. vek pa su shodno tome mnoge tehnologije drugačije, mogućnosti su naprednije pa se to ogleda i u plesu. Npr. Juste debout je jedno od najprestižnijih takmičenja na svetu gde se održava klasičan betl koji je podeljen na kategorije: popping, locking i hip hop newstyle. Ako svuda postoje takvi kriterijumi i kategorije zašto bi onda nama to smetalo?
U vezi sa tim u Srbiji se upravo po uzoru na ta svetska takmičenja održavaju betlovi koji su podeljeni po stilovima pa su tako kod nas najčešći hip hop i breakdance betlovi. U suštini i kod jednih i kod drugih plesača je bitan individualni izraz s tim što hip hop freestyle nema odredjenu formu kao što sa druge strane ima b-boying…
U svakom plesu imaš tehniku, ali sad su neke druge stvari postale interesantnije jer su kompleksnije. Što bih ja npr. radila running rabit ako mi je interesantnije da vežbam c-walk, možeš naravno i jedno i drugo i to je mnogo bolje nego da se ograničavaš samo na jednu stvar. Hip hop je po meni bolji i interesantniji zato što tu nemaš tu tehniku koja se suvoparno radi kao npr. u baletu gde piruetu i još neke određene pokrete vežbaš godinama. U hip hopu nemaš tu stegu već okret možeš da radiš onako kako ti želiš, kako tebi prija a ono što ti radiš treba da izazove reakciju kod onog ko te posmatra, da je estetski kompaktno.
Dok je breakdance uglavnom zastupljen u okviru betlova, hip hip dance je više aktivan na takmičenjima koja se održavaju u okviru odredjenih asocijacija gde postoji zasebna kategorija za hip hop, ali se tu iz mog ličnog iskustva može videti svašta pa se tako danas u okviru pomenute kategorije igra i house, waacking
Hip hop kao kategorija u Srbiji se oformila zahvaljujući plesnoj grupi Sekretari koja je 1996. godine krenula da se time bavi. Oni su pre toga igrali street dance show, disco dance a mislim da se hip hop kao posebna kategorija osnovala 1997. ili 1998. godine i tada su plesači počeli baš time da se bave u Srbiji i da prezentuju to na svoj način. Waacking nije hip hop ali svakako ta podela šta je danas hip hop je dosta komplikovano za odrediti. Ne treniraš hip hop nego se baviš plesom, to je postalo danas tako jer hip hop zvanično u Srbiji ne može da se definiše. Jedina podela jeste ta strana podela koja stoji i koju svi pominju (old school i new school). U 21. veku jedinka je izraz plesa, igraš ono što ti odgovara i ne igra svako sve stilove. Iskreno ja sam odavno prestala da razmišljam o tome. Moje mišljenje je da bi hip hop ples ekstra napredovao da nisu postojala takmicenja jer su takmičenja uvodila pravila koja generalno u samom plesu nisu postojala jer u hip hopu pravila ne postoje. To je baš jedini ples gde si ti mogao da radiš šta hoćeš tako da su sama ta takmičenja uvela tu neku dozu restrikcija i samim tim možda napravila neku tenziju i delimično možda dovela do ovoga što imamo sad a to je kompleksnost koja stvarno ne može da se definiše u potpunosti. Mislim da plesači o tome danas ne razmišljaju aktivno nego se vode svojim subjektivnim osećajem, a ono na šta se trenutno najviše obraća pažnja i sto je trenutno aktuelno je da je plesač muzicki tačan i onda je sa njim lako raditi. Meni je to diskutabilno jer je meni motorika takodje mnogo bitna.
Danas se hip hop dance u okviru plesnih škola izučava u dva oblika 1. kao freestyle i 2. kroz koreografije? Koji je po tebi ‘’pravilan’’ oblik?
Ja samo jedno zameram određenim plesačima a to je što koreografišu freestyle, odnosno smisljaju freestyle koji na kraju izgleda kao prava koreografija. Meni su u suštini koreografije najbitnije. Ja mislim da se kroz koreografije tehnički gradi plesač i da najviše napreduje, ali naravno do treba baš inteligentno da se radi, prosto da se usmeri rad i da se vidi nedostatak, da se teži da plesač ostane svestan sebe, da zadrži ono što ima da bi upravo to što mu ti kao koreograf daješ mogao da primeni i na svom stilu. Jako je bitno da ne uništiš ono što on ima u sebi i da se jedinka gradi sama po sebi. Možeš raditi na koordinaciji, na ravnoteži, na samopouzdanju… to su samo neke stvari koje mogu npr. da nedostaju toj nekoj osobi ali da se pored toga vidi da ima dobru motoriku i da lepo sluša muziku i onda ti samo sa strane dopunjuješ. Da bi neko postao freestyle plesač treba da nauči da gradi svoj karakter i da gradi samopouzdanje a kad se izgradi samopouzdanje onda je freestyle mnogo lakši. Onda dolazi do toga da ja mogu da radim ono šta hoću i gde hoću ali ne da izgleda pogrešno nego stvarno da izgleda spakovano, da ima neku priču, koncept i okvir koji je zadovoljavajuci. Tako da ja mislim da mnogi freestyle-ri prvenstveno treba da prodju taj tehnički deo. Naravno postoje i plesači koji nikada nisu trenirali ali su medju najboljim freestyle plesačima, imaju i svestranost i drže se korena ali su takvi primeri samoedukacije retki, da se neko sam izgradi kvalitetno.
Kakve su to hip hop koreografije, šta ih izdvaja i da li tako nešto uopšte postoji ili je to samo lični izraz koreografa?
Koreografije su jedini vid plesa koji treba da bude takmičarski ples. Mislim da koreografija podrazumeva veći broj ljudi koji sprovede određenu ideju. Smatram da jedino formacija (od 9 igrača pa nadalje) može da predstavlja koreografiju kada pričamo o hip hopu i da je formacija najkompetentnija za pojam šta je koreografija. To nije samo obična kretnja, koreografija ima neka sredstva, principe i metode kojima se ona koristi: principi kao što su originalnost, kreativnost, jedinstvenost, kontrast i suprotnost. Sredstva za jednu koreografiju su scena, rekviziti, kostime, svetla i sve to kad se iskombinuje zajedno to čini performans potpunim. Koreografija mi se najbolje predstavlja formacijom jer sva ta sredstva i principi se tada najbolje vide, kada nastupa 20 plesača u istim kostimima sa punim svetlom na sceni i kada koriste pun prostor.
S obzirom da si ti i freestyle plesač i koreograf kakva su tvoja iskustva na betlovima i ako mozes da napraviš paralelu sa iskustvom na takmičenjima, sličnosti i razlike?
Ja kad sam igrala kao solista to se uvek razlikovalo od onoga što sam igrala u koreografiji odnosno formaciji. Kad igram solo to su moji koraci i energetski je drugačije jer u koreografiji timski rad i jedinstvo zajedno prave energiju a ja ne smem da dominiram u formaciji iz prostog razloga što će onda svi samo mene da gledaju a to nije poenta, tako da ti kao jedinka u formaciji deliš tu energiju sa ostalim ljudima u formaciji i tu ideju koja ta formacija prezentuje. Tu si već malo ograničen sa nekim stvarima jer prosto ti je nametnuta ideja u kom pravcu treba da ideš. A što se tiče freestyle-a tu imaš potpunu slobodu izražaja, nemaš nikakvu stegu, ne moras da budeš pilot ili kapetan na brodu već možes da budeš ono što jesi. Ti moraš otprilike da imaš ideju u tvojoj glavi kakav će tvoj performans da bude, kada izađes na scenu da se vidi dal’ si besan ili tužan, tako da je energetski skroz drugačije igrati formacije i freestyle ako pricamo na takmičarskom nivou. Na betlovima je takođe drugačije iz razloga što je sama energija u startu potpuno drugačija jer ti na takmicenjima mozes da budes sladak i fin a možes da budes i oštar, jak i dominantan a na betlovima treba da budeš ektremno dominantan i jak jer u tom momentu ja tebe napadam i ja hoću da izdominiram, a na takmičenju nemaš to već prezentovanje sebe i ako si primamljiv i ako imaš energiju možes da budeš i fin. Energija je nešto po čemu se razlikuju a čak i po samoj ideji šta te tri sfere predstavljaju: formacije predstavljaju koreografiju i princip jedinstva i uigranost, freestyle na takmičenju je potpuna sloboda i potpuni izražaj a betl mi je borba na život i smrt.
Da li postoji neka određena muzika uz koju praviš koreografije i kako bi ti okarakterisala svoj koreografski stil, po čemu je jedinstven?
Ja prirodno ne slušam hip hop muziku, više radim uz komercijalni hip hop (MTV). Ja se bavim hip hop-om u Srbiji zato što se to tako ovde zove, inače sam plesač, a muzika uz koju volim da radim koreografije su neke ekcentrične pesme, sa čudnim ritmovima zato sto je meni ritam izazov, čudan glas ili neobičan način izvođenja. Ne vezujem muziku striktno za hip hop, bitno mi je da može da se tematski obradi nešto, da ima poentu pa zato mene privlači savremeni ples.
Sa tim u vezi je interesantno da se danas pod uticajem drugih popularnih žanrova često mnoge koreografije igraju uz muziku koja i nije hip hop kao npr. house, dub step i da li i kakvog uticaja to ima na sam ples?
To je sve povezano, ples je napredovao a muzika je izdiktirala mnoge stvari. Ti kada čujes određenu muziku ona te povuče na određeni stil, prosto je uslovno. Kao i moda kad se vraća, tako se i mi malo vraćamo u retro i po pitanju stilova a opet idemo i unapred i zato je sve tako kompleksno.
Misljenje o hip hop plesnoj sceni u Srbiji?
Moram da kažem da je sad zadovoljavajuća, ranije smo bili stagnirali dugo, od 1998. pa do 2008. Nekih desetak godina mislim da je Srbija bila u pokušaju da isprati svet sto se tiče plesa a 2008. smo već krenuli da se razvijamo poprilično, posebno poslednje 2-3 godine i to zahvaljujuci ljudima koji su krenuli da prezentuju ples u Srbiji i da povlače ljude koji su bili ograničeni samo na takmičarski ples jer nisu imali saznanje šta je i kako je van Srbije. Krenuli su da se organizuju betlovi koji su na neke nametnuli možda čak i to da street dance i hip hop počnu da se razvijaju i da se delimično prihvataju jer još uvek postoji to nepriznavanje hip hop plesa kod nas od strane nekih plesača, posebno break-era ali zahvaljujuci betlovima koji su otvorili vrata freestyler-ima u hip hop-u je ples užasno napredovo, odnosno hip hop je napredovao jer su mnogu klubovi skontali na čemu treba da se radi i kako treba da se ponašaju. Mnogi plesači su počeli da napreduju kad su krenuli da izlaze na betlove jer ti betl gradi karakter i mislim da donekle mnogo lepše ti gradi karakter nego samo takmičenje u nekom plesnom savezu.
Koliko je ples uticao na tvoj život?
Uticao je mnogo, sama činjenica da završavam fakultet koji je vezan za ples govori sve. Imala sam puno odricanja u detinjstvu i nisam imala detinjstvo kao što su neka druga deca imala ali sam poprilično zahvalna na tome jer sam se izgradila shodno vaspitanju mojih roditelja. Mene je ples jedino izgradio, između ostalog u ovo što sam sada trenutno, kao osobu, to je bila jedina stvar u mom životu pored škole.
Koji je tvoj najveći uspeh?
Imam nagrade koje su mi više emotivne. Bilo mi je drago zbog ekipe koja je igrala 2003. godine na svetskom prvenstvu, osvojili smo drugo mesto. Godine pre toga sam bila peta na svetu a prijavila sam se bez potrebe da budem u finalu jer sam se takmičila prvi put i kad sam dogurala do finala i osvojila peto mesto to mi je bio jako veliki podstrek. Svaki čovek ima energiju i samo treba da je bude svestan i samo ako si siguran u tom trenutku, i ako radiš ono što voliš nagradi se kad tad u životu. I još jedan najlepši plesni trenutak mi je ekipa koju sam sad okupila i taj mali broj ljudi koji poštuje moju ideju.
Katarina Tomić
