Potreba za akademskim obrazovanjem primorala me je da odem iz grada u kojem sam, u svakom smislu, odrastao. U Prokuplju se nisam rodio, ali taj grad na jugu Srbije smatram svojim i izjednačavam ga sa Beogradom, čije ime stoji u mojoj ličnoj karti u rubrici za rodni grad.
Odrastanje u maloj sredini se razlikuje od odrastanja u metropoli, što za rezultat ima i lošu stranu, ali sa ove tačke gledišta, donosi dosta toga dobrog. Ni jedan moj odlazak na jug nije prošao bez svraćanja u delove grada u kojima sam odrastao. Školsko dvorište je isto onako oronulo, zapušteno kao pre desetak godina. Samo jedna stvar razlikuje to moje vreme odrastanja od današnjeg. Školsko dvorište je posle završetka nastave prazno. Nema trke, jurnjave, nema zvuka lopte koja udara u zid škole. Samo tišina i po koja ptica koja kljuca bačene ostatke od užine.
Gledajući tu sivu sliku, u glavi su mi se odmotavali filmovi sa slikama u boji, sa sećanjima na osnovnoškolske dane. Fudbal, odbojka, žmurke i mnoge druge igre čijih se naziva više i ne sećam bile su ono bez čega nije mogao da prođe ni jedan dan. Da nije bilo plavog sata iz MekDonaldsa, da me opomene da je vreme za odlazak kući, ja bih i noćio u školskom dvorištu. A kod kuće me je čekala večera, namešten krevet i na ormanu pored njega, knjige. Posle sata, dva čitanja gasi se svetlo i sledi put u svet snova.
Odmotavanje filma u trenutku su prekinula pitanja: ”Gde su sad ta nova deca? Zašto je školsko prazno?” Pored mene prolaze dva dečaka, rekao bih da imaju desetak godina. Krenuli su u igraonicu da igraju fudbal. Na plazma televizoru i najnovijoj konzoli za video igrice. Jedan od njih koji stanuje u mom bivšem komšiluku, zastao je, pozdravio se sa mnom i pitao me da li imam profil na fejsbuku. Da, i mene su sve te tehničke novotarije uhvatile u kolo, ali ne u njegovim godinama.
Bilo je nešto posle 16 časova, predivno vreme za boravak napolju, da sam njegov vršnjak već bi mi majica bila natopljena znojem od trčanja i šutiranja lopte. Ali njemu ne pada na pamet da obuče šorts i majicu, obuje stare patike i ode na teren. Ne, on se zaputio u igraonicu. Na moje pitanje zašto ne dođe sa drugovima u školsko, odgovorio mi je da su svi njegovi drugovi u igraonici. U vreme mog odrastanja svi moji drugovi su bili u školskom dvorištu, družili se, igrali, svađali, tukli, mirili i tako u krug. Zapitah se kako se današnja deca druže, igraju, svađaju, tuku, mire i tako u krug? Preko konzole za igranje? Plazma televizora? Udobnih fotelja? Druže se na fejsbuku? Svađaju preko tastature? Tuku džojsticima u igraonici?
Sve ono što sam doživeo u školskom napravilo je od mene ličnost kojom mogu da budem zadovoljan, pored naravno, domaćeg vaspitanja koje je temelj za razvoj i knjiga koje sam čitao pre spavanja. Moj bivši komšija nastavio je svoj put, a ja sam iz tih nekoliko progovorenih rečenica mogao da stvorim sliku njegovog idealnog dana. Spavaće do podneva, sešće za radni sto, ali neće da čita, piše, uči. Uključiće računar i otići na svoj fejsbuk profil da se sa drugovima dogovori za odlazak u igraonicu ili kafić. Vratiće se kući posle ponoći, ponovo otići na fejsbuk i kada bi ”ukapirao” da se ”smorio”, legao bi i zaspao mirnim snom, u uverenju da je njegov način ponašanja i življenja onaj pravi.
Koji je to način? Ni sam ne zna. Šta namerava da postigne u svom životu? Ni sam ne zna. Da li zna šta je svest i savest? Ne zna, ali ako ga to pita neko od starijih, naći će odgovore na fejsbuku, tu ih sigurno ima.
Niz pitanja koja postavljam sebi, nastavio se jednim jednostavnim, ali neodgovorivim. U kakvog čoveka će izrasti taj moj bivši komšija? Sa takvim ponašanjem, pretvoriće se i virtualnu pojavu, u nalog na fejsbuku, u prste koji upravljaju džojstikom. A stvaran svet je daleko složeniji od kucanja po tastaturi ili zurenja u plazma televizor. Koji je uzrok takvog stanja?
Tu bi kontinjud…
