Privatne okolnosti koje sam imao ove nedelje su me “naterale” da razmišljam o izvođačima koji nisu više među živima. Pitanje da li bih uopšte pisao ovaj blog ove nedelje da nisam pročitao sjajan tekst na Tarzaniji gde oni pišu šta bi ko od raznih poznatih preminulih danas radili da su među živima. I prijatno me tekst nasmejao pa rekoh da i ja napišem koju…
Sami su rekli, osećaju odgovornost prema Moskriju da brend i bend mora samo da ide uzlaznom putanjom
Uvek prva pomisao kada pičamo o preminulim reperima je 2Pac i Biggie. Posle njih obavezno padnu na pamet Jam Master Jay, Eazy E, Nate Dogg, J Dilla… Naravno, kod nas je uvek tema Moskri. Jednom davno tokom nekog od intervjua, Mikri je rekao “Izgubili smo Jordana ali idemo dalje…”. I Prti Bee Gee zaista danas zvuči bolje nego ikada, njihov nastup je uvek pun energije i uvek su sigurica za brojne organizatore. I uvek su drugačiji nego prošli put. Sami su rekli, osećaju odgovornost prema Moskriju da brend i bend mora samo da ide uzlaznom putanjom. I Moskri je uvek sa njima na nastupu, kada su letnji nastupi, to se zaista i vidi, ali neću sada ovde otkrivati tu tajnu. Čak, nije Moskri ni tema ovog komentara. Bolje je da odemo preko bare, tamo ima mnogo više materijala.
Jednostavno, kada u rimama nešto tražiš, to ćeš i naći. Ali uvek postoje i oni koji prođu kao kolateralna šteta
Interesantno je da je više 2Pacovih albuma izašlo od kako je umro nego za njegovog života. Od autorskih prava, tantijema, albuma, mnogo više se zaradilo od kako nije među živima. Ne vrti se sve oko para ali legenda uvek ostaje. I ostaje na onom nivou kada je osoba nestala. Ako se vratimo u prošlost, naćićemo grupu 27, i predstavnici te grupe su Hendriks, Džoplin, Morison, Kobejn, kasnije je tu upala i Amy i još mnogo manje poznatih muzičara. Njihovi albumi kasnije proglašavani masterpisovima, njihove rime na nivou Bodlera i Remboa (malo ćemo i o njima kasnije) ili Šekspira, njihov svaki potez tumačen kao proročanski… Jednostavno, kada u rimama nešto tražiš, to ćeš i naći. Ali uvek postoje i oni koji prođu kao kolateralna šteta. Jednostavno, da nije bilo smrti frontmena Nirvane, da li bi oni postali veći od Pearl Jam? Ali hajde da vratimo sve to u rap okvire.
oni su otišli kao pobednici i rime moraju da budu pobedniče, iznad konkurencije…
2Pac i Bigie su otišli na vrhuncu. U tom trenutku su obojica bili dva najpopularnija repera na planeti. I samim tim što su otišli baš u tom trenutku, legenda kaže da bi uvek bili na vrhu. Njihovi posthumni albumi su momentalno postali najprodavaniji, najtraženiji, a linije citirane, proučavane. Jednostavno, oni su otišli kao pobednici i rime moraju da budu pobedniče, iznad konkurencije… Ako negde gore postoji kafana za muzičare verovatno obojica tamo zajedno sede i puše i pričaju da li bi danas trepovali, da li bi bili na autotunu, razmišljaju koliko bi Gremija uzeli, ili na kraju, da li bi možda samo propali, sve prokockali i bili na ivici bankrota (ili uveliko bankrot). Obojica su voleli da se razbacuju parama, a već smo pričali da se promenila muzika, da nisu više te pare u igri. Sve u svemu, otišli su sa tompusima, sa milionima na računu i te milione kasnije drugi umnožili i žive od njihove slave. A njihova legenda živi.
Jam Master Jay se uveliko povukao, posvetio pronalaženju novih talenata, radio sa njima. Cela ta generacija koja je stvorila rep i hip hop ni iz čega je nekako umela da se nosi sa slavom. Kasnije su oformili JAM (Justice, Art, Music) nagradu, ne znam da li to i dalje postoji, ali cilj je bio da se na jednom mestu okupi što više različitih MC-eva, hip hop umetnika sa svih delova Amerike i da svi zajedno podele binu te večeri. I stvarno je bilo tako prve godine. JMJ je već bio legenda, smrt ga je učinila još većom.
tek kada je otišao sa ovog sveta postao je producent sa vizijom, natraženiji producent na svetu, producent koji je uvek pronalazio esenciju hip hopa
Ali, uvek se zgrozim kada se komercijalizuje nečija smrt. To je nažalost normalno. Npr, slikar postaje cenjen, odnosno njegova dela, tek nakon njegove smrti. Da Vinči je na kraju života išao i crtao naručene portrete i tako zarađivao. Bodler i Rembo su bili omiljeni besednici, i za par pića su pričali raznorazne priče, pisali pesme. Negde sam pročitao da su na taj način oni bacili ko zna koliko pesama, a ko zna ko je kasnio pravio svoje zbirke od njih (možda niko nikad nije, samo pretpostavljam). A šta reći za ludog Rusa koji je napisao Karamazove za 14 dana i odneo izdavaču da bi vratio kockarske dugove. Ja sam te Karamazove čitao duže nego što ih je on pisao.
Ne sećam se da li je J Dilla bio toliko cenjen za života kao što je postao nakon smrti. Imao je svoju ekipu, imao je svoj fazon, ali tek kada je otišao sa ovog sveta postao je producent sa vizijom, natraženiji producent na svetu, producent koji je uvek pronalazio esenciju hip hopa… Ni sam više ne znam šta sam gde i kad pročitao, ali tako nešto se nije moglo naći u novinama, izjavama za njegovog života.
Da ne ispadne da sam hejter, jednostavno tako nešto je normalno. Uvek se o pokojniku priča sve najbolje, uvek će umetnik, naučnik, radnik, postati cenjeniji kada ga ne bude nego dok ga ima. Samo bih nekako voleo da postoji neka kosmičkouniverzumskavišosilska pravda ili naplata pa da se duša tih kojih više nema nekako hrani tim hvalospevima. Da legenda živi i da zaista negde gore ta osoba može to da idealizuje. Da dok neko ovde materijalizuje i naplaćuje njegov rad i trud, da negde gore (ili dole) postoji sistem bonusa, beneficija, pa da i duša bude nahranjena. Kada već uzimamo nekoga u usta, pišemo o nekome, da dok legenda živi, da zaista živi. Pa da onda pričamo još više.
Tema koja uvek tera na razmišljanje, tema koja se uvek može posmatrati na koji god način, ali tema o kojoj zaista ne želim da raspravljam. Obično uvek pozovem na komentar, ali ovde ne želim. Možda sam negde preterao, možda i nisam, nikog ne želim da uvredim ovim što je napisano. Naprotiv, želim da se svako ko ovo čita seti nekog primera, seti nekih situacija. Dokle god postoji priča, anegdota, sećanje, činimo da legenda živi…
Ivan Ristić
rista@mypeople.in.rs
