Hip hop ili rep muzika je vrsta umetnosti i potkultura nastala na ulicama crnačkih četvrti u Njujorku krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih. Započet je revoltom prema tlačenju i ugnjetavanju i nekako su prve osnove hip hopa zapravo bile socijalne teme.
Rekla bih da je hip hop hroničar vremena na skoro istom nivou kao epka poezija. Njegova čar je što za razliku od drugih muzičkih pravaca u prvom planu je reč + tri strofe po šestnaest linija, što je jednako epskim pesmama koje se uče u školama, pa bude slučajeva da u pesmi bude preozbiljne radnje. Tako je i u repu.
Hip hop ja vidim kao jednu vrstu groznice i smatram da ova muzika nema limita zbog svog širokog spektra raznovrsnosti tema koje se mogu provući kroz tekstove, bukvalno se može svaka tema obrađivati, ali, naravno, sve zavisi od toga koliko su danas rep izvođaži spremni daleko da odu i koliko su sposobni da svoje stavove, mišlljenja i slično kroz određenu numeru pretoče u detaljnu priču.
Što se ranijih vremena tiče, navela bih par političkih pesama. Pre svega, pesmu „Deca revolucije“, jednog od pionira hip hopa u Srbiji – WITB – a (1989.) koja se tiče omladine koja nastoji da se bori protiv Miloševića. Zatim „Da li osećaš bes?“, pesma Robina Hood-a, posvećena demonstracijama protiv opozicionog režima (1991.). Sunshine je iste godine imao preview gde je prozivao vlast. Tada su bili u jeku studentski protesti i njihova „Plišana revolucija“. Potom, 1997. godina i Straight Jacking – „Slobodown“ , takođe govori o protivrežimu Miloševića i ljudima kojima će se jednom otvoriti oči pred svim onim što se dešava zbog vlasti.
Iako je baš redak slučaj da se za temu uzima politika, vremenom je to postalo „mainstream“. Danas je većina ljudi apolitična i sistem smatra pokvarenim a ne radi ništa da doprinese bolje istom. Na našem prostoru je dosta zastupljen, da tako kažem, „buntovnički“, jer na istom tom prostoru vlada velika stopa siromaštva prouzrokovana nekadašnjim ratovima koji su nas zadesili.
Konkretno, obrađivanje teme politika u novijem talasu hip hopa, počinje sa MC FLEX-om, tačnije Feđom Dimovićem, vođom popularnog hip hop sastava Beogradskog sindikata, sa oštrim političkim stavovima i rodoljubljivom notom. Feđa je 1999. prvi put nastupao sa pesmom “Politička”, preko koje je iskazao svoje stavove o tadašnjoj političkoj sceni, o cenzuri koju je forsirao Milošević, a za kojeg je važno napomenuti da nije podržavao Đinđića, već ga je svrstavao u isti koš sa Miloševićem.
Svaka vlast u periodu od 2002. do danas prožima se kroz pesme Beogradskog sindikata tipa „Govedina“, „Oni su“, „Nema povlačenja, nema predaje“, „Sistem te laže“… Pesme su raspaljivale politički estabilišment i izazivale ogromnu polemiku u krugovima vlasti, te su ih neki od političara javno komentarisali. Pesma „Govedina“ ticala se političkog krema u Srbiji, od kojeg je 99% isprozivano. Album Diskretni heroji isplivava na površinu 2010. godine, preko kojeg BS takođe kritikuje ondašnji politički sistem. Numera koju bih sa tog albuma izdvojila jeste „Čovek“ koju sam ja lično doživela kao nekog imaginarnog lika nastalog spajajući osobine svih tada aktuelnih političara. Pesmu koja je izašla pre svega par meseci „Sistem te laže“, aktuelni predsednik Aleksandar Vučić prokomentarisao je preko tvitera, što mu uopšte ne priliči da bilo kako reaguje.
I drugi poznatiji rep izvođaći poput Boška Čirkovića – Škaba i Marka Šelića – Marčela obrađivali su ovu tematiku. Škabo se kroz svoju pesmu „Saopštenje sa Đolo – Đolom“ (sa albuma Sam) dotakao tadašnje vlasti, medija, javnosti i samo potvrdio da se godinama ništa nije promenilo u Srbiji. Kad je Škabo u pitanju, bitno je osvrnuti se na album iz 2009. koji nosi naziv Deset dina glasa na matrici i skrenuti pažnju na „Stanje stvari“ . Stih iz pesme „MUP“ – „Ako sistem je mašina, čijim mene zoveš šrafom?“ je posebno zanimljiv. Numerom „Rep i grad“ proziva Demokrate koji žele da prevare decu navodnim odlaskom u Evropu i političare koji narod tretiraju kao robu koju prodaju za dolare. „Ko o čemu, rep o sistemu“, kaže njegova numera pod nazivom „Pilići“. U suštini, Škabo ima dosta pesama koje govore o sistemu.
Marčelo svojom pesmom „Senke” upućuje na jednu veliku igru političara u koju on neće da veruje, i tu izdvajam stih: „Zar sam sramota roditelja, ako ne j***m ratove, jer svaki ima reditelja“. Posebno bitna pesma „Kuća na promaji“ gde Srbija (zbog koje je Marčela sramota, ali opet veruje da će neko da se osvesti) stoji iza naziva pesme kao glavni metaforički eksperijenser. Ovom pesmom proziva političare i naziva ih pride lopovima svetske lige.
I Nikola Ćosić, jedan od vodećih repera današnjice, publici poznatiji kao Bvana iz Lagune, jednom svojom pesmom „Sistem“ fokusira se na političko stanje u Srbiji i to je zapravo jedan poziv na bunt. Stanje u Srbiji se po njegovom mišljenju već godinama unazad ne menja, ono što je propalo ne može da opstane. Smatra da su političari ti koji manipulišu narodom zamaskirajući im oči i malo je onih iz naroda koji teže istini, jer te iste političare ne mogu iskontrolisati, a to isto govori u pesmi „Država hoće da me ubije“, tačnije se fokusira na zatrovani narod kojim političari upravljaju. U suštini on proziva sistem na polu – hunoristički način, što je od njega i očekivano.
Pitamo se šta je sa današnjom Srbijom i kako je moguće da je sedamdeset odsto tih kvazi političara i dalje tu a ostalih trideset odsto nije naravno podnelo odstavku nego ih je životni vek na to naterao da izađu iz svojih fotelja. Srbiji nije ništa bolje, a ovi rep proizvodi samo su dokaz koliko je javna i politička scena u Srbiji jadna, da gotovo podseća na neki rijaliti šou ili cirkus.
No, uprkos svemu tome složila bih se sa Dimovićevim rečima da su dnevna politika i njeni akteri prolazni i da će nestati kada istorija da svoj sud, a Beogradski sindikat i ljudi koji su poput njih će ostati. Možda se od rep muzike ne živi u Srbiji, ali onaj ko se navodno dotiče politike samo da bi doprineo komercijalizaciji i uživao veliki broj pregleda na internet, taj nije ništa drugo nego licemer. Prave protivrežimske hip hop pesme su oličenje bunta.
