Biti iskren i realan, pričati o stvarnosti i stajati iza svojih reči, pričati iz svog iskustva i slično. Koliko god značenje tog pojma bilo prilično jasno, svako ima svoju definiciju. Da li je moguće definisati realnog repera ako su kriterijumi subjektivni.
Svaki reper igra svoju ulogu i oslikava određeni način života u svojoj muzici. O čemu god da govori u pesmama, ne možeš da znaš da li je iskren. Takođe, ne možeš stopostotno da znaš da li priča o svom životu ili ne. Pomislićeš da je i jedno i drugo istina kada čuješ da repuje o situacijama koje su tebi poznate, o događajima koje si ti preživeo. Međutim, ako obratiš pažnju, shvatićeš da reči tog repera nisu ništa dublje od tvojih svakodnevnih misli o određenoj situaciji, on prosto samo zagrebe površinu. Reperi iznova plitko obrađuju univerzalne teme presipajući iz šupljeg u prazno, tako da je ljudima lako da se pronađu u njihovim pesmama. Oni izražavaju misli koje su ljudima konstantno u glavi.
Međutim, čak i u slučajevima u kojima se slušaoci ne pronađu u pesmama repera jer on repuje o životu koji se razlikuje od njihovog, oni će ga slušati i pratiti ukoliko je reper uspeo da ih ubedi u svoju autentičnost. Zavisi koje ljude reper izabere kao ciljnu grupu. U ovom slučaju dobija publiku koja živi totalno suprotnim načinom života, koja nema pojma kako je zapravo živeti taj život i to ih fascinira jer je novo za njih. Reperu ni u ovom slučaju nije komplikovano da ubedi slušaoce u svoju „autentičnost“.
Dosta ljudi smatra da pravi rep mora da bude isključivo repovanje o problemima i lošem životu društva u kojem se živi, da hip-hop mora biti bunt jer je iz bunta i nastao.
Zar sin buržuja koji ima pare i odluči da repuje o tome što ima ne predstavlja taj pravi, realan rep? Zbog čega on ne može da bude hip-hop ako iskreno govori o onome u šta je upućen?
Zašto se za likove koji snimaju uglavnom ljubavne pesme smatra da nisu hip-hop? LL Cool J je legenda hip-hopa i upravo je on taj koji je objavio prvu zapaženu ljubavnu rep baladu – „I Need Love“. To je bilo još 1987. godine, u periodu koji se smatra „zlatnom erom“ hip-hopa, čistim old skul hip-hopom. Koliko god se pojedincima možda ne sviđa ta pesma, ne mogu da kažu da nije imala uticaj na razvoj hip-hopa i da ne predstavlja važan deo istorije i kulture hip-hopa. Likovi pljuju repere koji rade ljubavne pesme nazivajući ih folirantima koji ne znaju šta je pravi hip-hop, nazivaju ih fejkerima koji izražavaju lažne emocije da bi privukli pažnju devojaka. Ti isti likovi verovatno lažu devojke i na mnogo gori način dok očajnički pokušavaju da ih smuvaju.
Iz ovih različitih shvatanja realnih repera i pravog repa, može se zaključiti da slušaocima zapravo nije važno da li reper govori o realnosti, već da li govori o NJIHOVOJ realnosti. To samo znači da je svaki reper realan i radi pravi rep. Za svaku njegovu pesmu će se pojaviti bar jedna osoba koja će se prepoznati u njoj, nezavisno od toga da li on namerno folira ili živi to o čemu govori. Svaka odluka je subjektivna i realnost je upravo onakva kakvom je pojedinac doživljava.
Saša Kostov
