Vesti

Tkač o pesmi Mačevanje

Written by Rista

My People će paralelno sa izlaskom albuma Mačevanje donositi tekst o samoj pesmi, nastanku i Behind The Scene momentima same pesme. Tekst lično piše sam Tkač a mi sve njegovo napisano prenosimo u celosti.

“Na svom sam putovanju i nema nikoga sem mene. Nebo je krvavo, šuma gusta, mračna, puna raznih opasnosti koje već unapred bude strahove. Na samom ulazu u šumu vlada neobična tišina. Očigledno je da sam spreman za rat, spreman da izađem na kraj sa onim što vreba, nema više zone komfora, oružje imam, jer poučen iskustvom znam, ovaj put ne može biti lagodan. Okrenut sam leđima, jer odlazim. Od koga, od čega? Od vaših očekivanja, pohvala, hejta, smernica, pouka, ruganja, oduševljenja, skakanja na koncertima, priča po ulicama. Ja nisam tamo, rep se dešava kod mene, kad ja kažem reč. Kad je reč rečena, ja već nisam tu, put me odneo dalje, ostaje reč i vi je srećete i čujete i ona vas pokreće. Ali ja ne znam ko ste vi, ko je to čuo rstvu, ko je osetio vajb, ko je rekao ovaj car kida, ne znam ko je rekao ovaj čkode ne zna šta priča, mnogo mi ne leži ovo, nema to nešto, tu neku živinu. Ja vas ne znam. Ja sam na svom putovanju, a iza mene je ostao samo rep. Između mene i vas je rep – moj zid sa grafitima, prozor u moju sobu, u moj kraj, u moj život, u moju viziju. Tako nekako ja vidim cover za “Mačevanje”. Film počinje scenom u kojoj glavni junak odlazi iz sveta.

Ovaj omot hvata momenat rastanka, kraj jednog i početak drugog perioda. Rastati se ponekad znači i osloboditi se, jer tek sa distance neke stvari vidiš bolje. Neuporedivo bolje se osećam kada sam daleko od borbe i cimanja da se svidim fanovima i opravdam njihova očekivanja, da imam što više pregleda na YouTube-u, da budem nešto što neko drugi hoće ili diktira. Ja sam slobodan, a to ponekad znači biti sam pred vrištećom zveri koja se zove svet. Sukob svakako ne možeš izbeći – sledi mačevanje. Mačevanje je stanje trajne borbe – krčiš put, sečeš prepreke, trčiš trku svim srcem – što kaže BS – nema povlačenja i nema predaje. Moraš da budeš jebeni samuraj kad ideš težim putem, da budeš vešt kada mačevanje počne.

Uvodna pesma koja nosi ime samog albuma, iako prva po redu, napravljena je u poslednji čas kad smo već dovršavali čitav projekat. Imao sam sve pesme pred sobom, kao složenu slagalicu i tek tad sam video da mi nedostaje jedan deo. Trebala mi je ta neka uvodna stvar, koja daje osnovni ton celom albumu. Baš tih dana nas par iz Tremenduma organizovali smo jedan hip-hop događaj u Valjevu. Gostovali su Deda, Kendi koji je došao sa Papi Jaazom i Brat Psycho kome je back-ove bacao Vještica. Publike nije bilo puno, ali su sami nastupi bili vrhunski (kada se pravi Majstori Ceremonije okupe, to je gozba). Nakon nastupa Tremenduma Papi Jaaz mi je prišao i izrazio želju da odradimo zajedno neku stvar, što je vrhunski, jer čovek objašnjava muziku. Tako je i bilo. Ja sam mu poslao tekst on meni bit. Oduševljenje je bilo obostrano. Konačno sam imao uvodnu stvar. Uvodna stvar koja se zove kao i sam album “Mačevanje”, nosi jednostavnu poruku: Ne znaš me i sve što si čuo o meni, te priče koje pričaju ljudi, nebitne su. Pusti me, daj mi prostora, čuj pesmu – moj put. Možda je teži, sulud, besmislen, vama stran – ali u ovom trenutku vaše mišljenje je nebitno, vi me ne zanimate, iako istim ulicama hodamo, mi se ne znamo, mi smo u drugim svetovima, a ja imam svoju misiju i kratak sam sa vremenom a i sa živcima.

“Meni ne treba fan”, jer pesme pišem čoveku ravnom sebi. Nisam tu da budem ničiji idol ili uzor. Želim da inspirišem ljude da vide bogatstvo našeg jezika, da nađu svoj pristup, svoj način, da se uključe u stvaralaštvo, da promišljaju, da grade, i odlaze daleko i duboko u sebe, na mesta koja su im bila potpuno nepoznata. To je duhovna avantura.

Stvarnost u Srbiji je sve više siva i depresivna, jer takav duh vlada među ljudima, takve priče se pričaju, takve teme se pokreću iznova i iznova, dok ljudi međusobno jedni druge ne hipnotišu i tada počinju da stvarnost gledaju samo u tim bojama. Ono što nam mediji predstavljaju kao stvarnost, nije svarnost, već njena smišljeno iskonstruisana slika. Određene stvari su u fokusu i insistira se na njima, dok su neke druge stvari potpuno skrajnute. Mediji stvarnost prikazuju kao “Logor Diznilend”, mesto gde su ratovi, pljačke, ubistva, prolivanje krvi i najstrašnija lica čoveka jedina svakodnevica za one koji su siromašni, a jedini izlaz iz ove more i ulazak u srećan život je novac, slava, materijalno bogatstvo kojim se kupuje poštovanje, status, sigurnost, sreća. Za sliku stvarnosti koju nude mediji sve je tržište, i sreća i ljubav se mogu kupiti. A kada ljudi u Srbiji i svuda u svetu, kupljeni filmskim holivudskim pričama, glamuroznim spotovima i skupim reklamama, progutaju tu udicu, ubede sebe da stvari stoje baš tako i nikako drugačije i shvate da nikada neće moći da ostvare to holivudsko savršenstvo, taj američki san, postaju nesrećni, depresivni, razočarani u sebe, počinju da mrze sebe, jer nisu razbili TV i počeli da žive. Mačevanje je okretanje leđa, ne čoveku, već tom zatvoru, tom mentalnom zatvoru i tom izdresiranom stanju uma koje stvara buduće poltrone, robove, ulizice, kukavice – “neutralne”ljude. Mentalni geto treba napustiti što pre, to je razmišljanje po kom naša sreća odnosno nesreća ne zavisi od nas nego od nekih tamo moćnika ili od mišljenja ljudi ili od količine novca (čekirajte sta Bob Marli kaže kada ga u jednom intervjuu pitaju da li on ima puno para tj. da li je bogat).

Na kraju, sakriti se ne možeš, ne možeš ni da se zaštitiš od stvarnosti, možeš samo da joj hrabro i slobodno ideš u susret, ali ne ka onoj “stvarnosti” sa TV-a i kompa već onoj koja počinje kada nestane struje. Ljudi koji svakodnevno sve više sebe izoluju da bi se zaštitili, jer im se u životu dešavaju mnoge stvari koje nisu u skladu sa njihovim željama i potrebama (a njihove želje i potrebe su često loše kopije nekog holivudskog filma), postaju usamljeni, mizantropi, duboko nesrećni. “Mačevanje” je napuštanje tog začaranog kruga, napuštanje straha od mišljenja drugih, mržnje prema sebi, želje da te ljudi vole, napuštanje zone komfora. “Mačevanje” je preuzimanje odgovornosti za sopstveni život, pored svih nesavršenosti, grešaka, padova, preuzimanje odgovornosti i shvatanje napete situacuje u kojoj živiš. Poslednji stih ove pesme kaže: “Era napeta je, udahnem plamen i krenem u novo mačevanje”. Ono što je jedan od znakova našeg vremena i što vidimo svuda oko nas je stalna napetost. U busu, u školi, na poslu, kod kuće, na TV-u. Svi su napeti, sve vri, svi su u nekom sukobu i sve gori. Ti kao MC i pesnik duboko osećaš tu napetost, taj plamen i gutaš ga svakodnevno kao nekakav gutač plamena a ne izgoriš. Ne izgoriš samo zato što taj plamen pretvaraš u stihove tj. mačeve koji ti pomažu da se izboriš za svoje mesto pod Suncem i da te stvarnost ne otera u ludilo. Bukvalno je tako, bez preterivanja. Ova pesma je puna inata, neodustajanja i spike o lažnom buntu. Kako drugačije nazvati to što oni znaju kako da se obuku i šta da kažu da bi ličili na bunt, ali opšte nisu bunt, nego trend. “Mačevanje” seče i doliva vatru na ulje, da se dok vatra gori bolje vidimo.”

Čekamo sledeću pesmu i sledeći tekst.

About the author

Rista

CEO and Founder

Nekada davno pokrenuo My People, a danas My People pokreće njega...

Leave a Comment

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.