Ostalo Vesti

Tkač o pesmi Znaš Koliko Vere Treba

Written by Rista

KJako Tkač objavljuje pesme sa Mačevanja, tako izlaze i tekstovi koji detaljnije objašnjavaju pesmu i usmeravaju vas i otkrivaju skrivene poruke. Pročitajte najnoviji tekst o najnovijoj pesmi:

“Znaš Koliko Vere Treba, treću po redu rstvu, sam napravio na nagovor Ajzia i izbacio je za vrhunsku Hip-Hop Mrežu. U tom nekom periodu sam i odlučio da snimim solo album. Posle 14 godina repovanja i cimanja, nakon 3polisa, prvog albuma Tremenduma i albuma sa Decom Apokalipse , bilo je krajnje vreme da iskidam solo, mada sam za tako nešto imao materijala i pre deset godina, to se tada nije dogodilo jer sam se u periodu 3polisa trudio da snimam isključivo sa ljudima iz ekipe. To što smo zajedno snimali, borili se i odrastali jeste neponovljivo ali down side je to što većinu vrhunskih strofa nikad nisam snimio. Ali “šta je bilo nekad, bilo je – sad pravim nov miks”. Odlučio sam se za potpuno nove strofe i nove pesme, a prva koju sam napisao za “Mačevanje” bila je baš “Znaš koliko vere treba”. Već par dana razmišljam šta da kažem o toj pesmi, sabiram se, mozgam, ne zato što nemam ideju, nego zato što pokušavam da sažeto govorim o njoj, iako je to gotovo nemoguće. Da ispričam ovu pesmu treba mi knjiga prostora samo za nju. Tu je toliko toga sabrano i utkano, a sve to kroz prizmu igre (u ovoj pesmi ta igra je basket, ulični basket za koji imam one love). Igra je drugačiji pogled na život i na stvarnost. Deca se igraju, a kada odrastu, dečije igre zamene igrama za odrasle. Igra je plamen, fantastičan, opčinjavajuć, tajanstven. Igra je opasnost i hod po ivici, igra je oslobađajuća i raznovrsna, igra se pamti i zahteva prisutnost u sadašnjem trenutku, igra zahteva veštinu i umeće, kreativnost i zrnce ludila, igra je misija, sukob, sudar , igra je prelepa i igra je kurva. “Znaš koliko vere treba” je intimna saga o detinjstvu i odrastanju, pesma o mojoj igri, mojoj životnoj igri, naučenim i nenaučenim lekcijama. A svaka igra je i velika životna škola, jer igrajući se učiš mnogo o ljudima i o svemu što te okružuje. Naučiš da ako želiš da praviš beskompromisan rep, drugačiji, svoj rep, da svoju reč kažeš, da igraš svoj meč, moraš da odeš i da ne budeš prisutan na pozornici, a da predstava ipak traje, tvoja predstava. Treba da postaneš nezavistan od svakodnevnog mišljenja mase, da ne prihvatiš pravila igre kroz koja provejava laž, trendovi, pozeraj. Jer danas biti reper ili stvaralac uopšte, znači ispuniti očekivanja publike koju vaspitavaju masovni mediji koji su strogo kontrolisani i glasnogovornici su jednog specifičnog pogleda na svet. Publiku vaspitava trend. Taj opšti ili vladajući trend teži da bude mera vrednosti tvog stvaralaštva. Ako želiš da budeš uspešan, moraš biti deo trenda ili bar da flertuješ sa trendom. Ako to ne činiš a i dalje istrajavaš da se baviš repom, mnogo ćeš patiti, jer tvoja očekivanja neće biti ispunjena, usamljenost će se nadviti nad tobom, a vremenom ćeš uočiti i prve simptome depresije. To je zato što zavisiš od mišljenja većine i povezao si svoju sreću sa željom da te ljudi tapšu po ramenu, da te prepoznaju kao velikog i bitnog. Ali od toga neće biti ništa a ti ćeš trpeti ravnodušnost sveta dok ne budeš pukao i priklonio se modi kao novi klovn pod šarenom šatrom ili ćeš jednostavno odustati od repa kao neke detinjarije koja kod nas nema budućnost. Ja sam izabrao nešto treće.

To što će oni čuti moju pesmu neće me učiniti srećnim. Neko će pustiti moju stvar i doživeti je na pravi način, osetiće vajb, biti oduševljen bitovima, ostaće spržen tekstovima, ali to je između njega i pesme, ja nemam ništa sa tim. “Zabavljajući masu ne lišavam sebe tereta”. To što vam pišem pesme ne baca me u zabludu da ću živeti od vaše ljubavi. Ta romansa je osuđena na propast. Jer ljudi te jednog jutra kuju u zvezde a istog tog dana kasno uveče te razapinju. Ipak kao neki alhemičar sastavljam pesme i kao samuraj kujem veštinu sklapanja rima, ritmičkih oblika zvanih flow i sedam milijardi načina da sve to iznesem. Igram se i uživam u toj igri, ne zbog vas, nego zbog igre (pesme). U pesmi se prelamaju sve veze i odnosi između mene i stvarnosti, u njoj pulsira svemir, bujaju vizije, plamte ideje, stvara se nešto novo, neizrečeno, nešto što me peče kao vatra, nešto za čim tragam da ga sačuvam od zaborava, nešto životno. To je pesma, velika i divna, obznanjen zvuk duše, ulazak u najdublju intimu. A mi nećemo da se volimo preko pesme, nego licem u lice tamo gde se dešava život iz kog nastaju pesme. Na ulici se dešava život, u studiu se završavaju pesme o ulicama. Ja sam Tkač, Striker, Fobosomat kad god bacam rime, jer mi ova imena pomažu da izrazim neke aspekte svoje ličnosti i neke životne periode kroz koje sam prošao. Likovi su zaboravili šta znači biti MC. MC-ju ne trebaju fanovi, on je tu da inspiriše ljude da ostvare svoje snove, da ih motiviše da otkriju svoju neponovljivost. MC nije tu da ti kaže to što ti želiš da čuješ. On je glas koji te uvodi u novu stvarnost, drugačiji svet, u avanturu. MC je “dete grada, čuvar Predanja”. MC-ja je odgajio grad, prošao je svašta, čuo je svašta, video je svašta, osetio je duh vremena, shvatio je da stoji na ramenima divova koji su pre njega, u prošlosti, svojom snagom, ljubavlju i požrtvovanošću gradili ovaj svet i sve ono čemu se divimo i zato ima poštovanje prema korenima. Pesma ima moć da leči i može da učini da ljudi vide da je nada realna snaga. Šta je, gde je i kakva je nada danas, pitaju se i reperi. Marčelo je na svom najnovijem albumu posvetio dosta mesta tom pitanju. Veoma zanimljivo je tumačio nadu, provokativno, mada se neću složiti sa njim. Ne gledam na nadu negativno kao što to na svom najnovijem albumu čini Marcelo. Imam ogromno poštovanje i divljenje prema pesmama Marka Šelića, ali pojedine ideje i pogledi na svet koje šalju njegove pesme su mi strani. Za mene nada nije prosijačenje od života i ljudska infantilnost, anestezija i opijat kojim bi se ublažili napadi užasne stvarnosti na biće čoveka. Nada je realna težnja svih živih bića, nagon za samoodržanjem, ono što pobeđuje srah, to je taj osećaj da imaš šansu, da odeš ili da se suočiš, u krajnjoj liniji da opstaneš. Nada je imati viziju drugačijeg života – boljeg. Naravno da su neizvesnost i strepnja bottom line, ali su i na jedan perverzan način ostajanje u zoni komfora jer ne zahtevaju smelost i hrabrost, jer danas, ono što je najizvesnije za nas jesu neizvesnost i strepnja. Pomiriš se datom situacijom i to je to. Ali nada ide iznad date situacije. Za pravu nadu, trebaju ti muda. Kroz nadu čovek pomera granice, evoluira, napreduje, otkriva, čini nemoguće mogućim. Biti MC znači davati nadu ljudima kroz pesme, ne kao patetične slogane i izlizane fraze, nego pesme kao doživljaj da ono što vredi želiš da sačuvaš od svake propasti. Onda je nada već unapred osuđena na propast jer sve nestaje, gasi se i ne može se sačuvati? Da, ako nemaš veru da ljubav kao kruna svega jeste jača od smrti. Ako ljubav pobeđuje smrt, onda je tvoja nada opravdana kroz taj kvantni skok koji se zove vera. Krajnje pitanje je zapravo – ko je tvoj Bog, ljubav ili smrt? Ko pobeđuje? Dužnost pesnika nije da odgovori na ova pitanja. Pesnik nema dužnost. On nije dužan da piše. On samo piše i peva da bi postojao, punije, tečnije, dublje, radosnije, lakše. Pesnik je kao jedno veliko, novo čulo koje oseća puls sveta i ta duboka empatija može da ga otera u ludilo, ako sve te spoljašnje i unutrašnje energije ne transformiše u pesmu da bi ta pesma objasnila pesniku svet i umirila ga na neko vreme. Ali dosta o tome! Sve ove teme nalaze se u pesmi “Znaš koliko vere treba”, a opet je mnogo toga ostalo neizrečeno. Zato su ovakvi tekstovi samo dopuna (često nepotrebna) a ne zamena za pesmu. Slušajte pesmu, pevajte pesmu.”

About the author

Rista

CEO and Founder

Nekada davno pokrenuo My People, a danas My People pokreće njega...

Leave a Comment

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.