Blog Ostalo Vesti

Tkač piše o pesmi Grad

Written by Rista

Tkač izbacuje album Mačevanje. Album izlazi pesmu po pesmu, i nakon svake pesme na ovim stranicama čitate kako je pesma nastajala. Redove piše Tkač lično:

“Moj grad, moj grad je Valjevo – moj Grad. Moj Grad, moj grad – Valjevo. Moj Grad! Ako ste pročitali sve što sam dosad napisao i preslušali to što sam odrepovao, verujem da među vama ima dosta onih koji misle da sam jednostavno lud. Hvala vam! Ludost je privilegija u vremenu u kom mnogi samo glume ludilo. Nemam vremena za dublja pojašnjenja.

Moj grad je axis mundi, moja osa sveta, mesto gde sam se rodio, pozornica na kojoj se desilo moje detinjstvo, prostor u kom sam otkrivao životne tajne i doživeo prve pobede i poraze. Moj grad je priča i knjiga koju čitam. Ja sam stablo koje je tu zasađeno, u mom gradu su moji koreni, ja rastem odatle, iz tog lavirinta koji rešavam. Svako ko bi došao u Valjevo, a Valjevo nije bilo koji grad, već Valjevo, neočekivano bi se susreo sa bajkovitim predelima, ulicama, parkovima, rekama, ljudima, istorijom, tradicijom i tišinom. Zapravo u Valjevu postoje dve vrste tišine. Prva tišina je najjača i najdublja u jesenjem periodu kad siv dan pređe u kišnu noć i nebo je iz nekog razloga uvek crveno, a ulice su puste, nema larme i zamora ljudi koji me sprečavaju da udahnem duh grada. Ovu tišinu volim i uvek joj se vraćam ili joj trčim u susret. Ja sam obojen ovom tišinom, jer sam se godinama utapao u njoj nalazeći tu inspiraciju i objašnjenje sveta koji me okružuje. To je tišina u kojoj imaš vremena da razmisliš, tišina u kojoj bolje vidiš neke stvari, tišina koja otvara mogućnosti i puteve, tišina koja ti dozvoljava i omogućava, tišina koja ti daje slobodu. Kroz nju progovaraju vekovi i istorija mog grada i neviđeno se vidi i skrajnuto ti prilazi. Valjevo je moja osa sveta, na tom mestu kosmos govori, otkrivaju se život i smrt, Bog i ništavilo. I svaki grad je ogledalo. Ako možeš da vidiš saznaćeš mnoge tajne. I svaki grad je lavirint. Ako ne nađeš izlaz, grad te može uništiti.

Druga vrsta tišine koja je ubistvena i destruktivna, koja je virus i bolest mog grada jeste tišina ravnodušnosti. Podlo ćutanje, ta usmerena ravnodušnost koja ima razarajuće dejstvo, pretvara moj grad u skup izolovanih, ogorčenih i povređenih jedinki, zatvorenih za svako zajedničko delo. A okrenuta leđa guše. Kao da svi imaju daljinski upravljač i isključuju ton jedni drugima. Niko nikog ne čuje, niko nikog ne vidi. Samo je muka zajednička. A u mom gradu živi Lepota, u ljudima i njihovim delima i ja to vidim. Video sam mnoge lepote koje je moj grad pustio da umiru, da umiru dugo i postepeno. Nezainteresovano i ravnodušno su gledali smrt lepote. Stvari tako stoje, i sve to demotiviše, stvara nesigurnost i strah, jednom rečju izolovanost.

Vlast i institucije grada obavljaju svoj posao samo onoliko koliko je najnužnije za stvaranje privida da se nešto događa, da neko drži kormilo u svojim rukama i zna put, da neko brine o snabdevanju ljudi duševnom hranom, da neko hrani dobri duh grada afirmacijom stvaralaštva i lepote koju donose nove generacije i daju nove segmente identitetu grada. Vlast i institucije grada ne prepoznaju dovoljno kvalitete ljudi koji vide dublje i dalje i mogu pomoći u razblistavanju duha.

Ipak, žal i tugovanje umetnika nad činjenicom da nadležni ne cene, ne vide, ne afirmišu njihovo stvaralaštvo u zadovoljavajućoj meri, za mene je odavno postalo besmisleno. Ne kažem da treba odustati od borbe da institucije bolje funkcionišu, kažem jednostavno da ja nemam vremena da čekam da me neko “odozgo” otkrije, da mi omogući bolje uslove ili mi pruži prostor i sredstva da svoje stvaralaštvo predstavim. Ja sam sin vatre vetra, ja ne želim da moja tkanja budu institucionalizovona. Ne želim da mi neko drugi napravi prostor, sam ću ga stvoriti, sa još većim poletom i većom željom nego juče, jer stvaralaštvo dolazi sa ulice i parka, iz grada, od ljudi a ne od institucija. Ako mi neka institucija za neku priliku i na neko vreme otvori vrata ja to od srca cenim i poštujem, ali neću dozvoliti da mi ukroti vetar. Institucionalizovana umetnost se olenji, ušuška, zadovoljna je sobom i gubi oštricu. Sav taj plac i svo to nezadovoljstvo mladih ljudi prema činjenici da su im sva vrata zatvorena i da nemaju scenu na kojoj će odigrati svoju priču, jeste odraz svojevrsne infantilnosti i razmaženosti, manjak hrabrosti i vere novih generacija da njihovo stvaralaštvo može da traje kroz vreme. Sve se hoće odmah i sad. Ali rat se ne dobija za jedan dan. I pošto svoje snove ne mogu ostvariti preko noći, mladi ljudi odustaju i postaju ogorčeni. Ne istrajavaju, ne bore se, ne grade, ne napreduju, jer su im sva vrata zatvorena. To je taj najbolji izgovor. Ali mi smo oni koji se nisu osmelili da poruše sva ta vrata. Da napravimo vatru, da ih nateramo da nas saslušaju, da mimo nih, na ulici, u parku napravimo predstavu za pamćenje. Nismo se izdigli iz zamki svakodnevice, iz osećaja inferiornosti pred okolinom. Nismo savladali strah od opštih mesta. Nismo se pokazali dovoljno sposobnim, inventivnim, lucidnim i harizmatičnim da pobedimo mašineriju. Da li to anonimni aparat, taj zli administrativni zadah pobeđuje dobri duh grada? Zašto je to tako? Ko je to dozvolio? Samo i samo oni koji su povređeni i ogorčeni odustali od borbe za autentično, pravo, lično, zadivljujuće, i prešli na tamnu stranu usmerene ravnodušnosti. Oni nisu vođeni onom parolom – ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se – prešli na stranu mase hipnotisane vladajućim sterotipima koje u ovom ratu civilizacija zdušno promovišu najuticajniji masovni mediji. Ne! Taj vladajući duh vremena ih je pregazio i nad njima demonstrirao svoju moć, nastavljajući svoj vojnički marš u klovnovskom odelu. Njihova umetnost je doživela poraz. Kič i šund triumfalno likuju pa je svet pun razočaranih umetnika. Borio si se za ideju, viziju, glas, ali si odustao jer si shvatio da igra nije fer. Toliko vredi tvoja vizija? Par poraza i gotovo.

“Ovo je san koji treba juriti”, sugerišu nam svakog trenutka kroz slike i poruke sa različitih ekrana. Taj “američki san” je jedan institucionalizovan pogled na svet, ograničen, sužen, redukovan ali dominantan. To nije pravi sok od pomorandže, to je koncentrat! Ali ta laž je tako primamljiva i ukusna, da je naprosto želiš najviše na svetu. Slava, novac, moć – sve to muči onog koji to nema, a svuda mu kažu da je samo to bitno. Ogorčen, van institucija, svestan da vrednosti dominantne kulture nisu i tvoje vrednosti, povlačiš se u usmerenu ravnodušnost i najviše prezireš one koji idu istim putem kojim si i ti jednom išao. Tako sa jedne strane imamo institucionalizovan radioaktivni kič i šund a sa druge strane razjedinjene, kivne i frustrirane umetnike koji su razočarani nepravdom sveta postali usamljeni mizantropi i glavni janjičari “američkog sna”. Njihovo razočarenje i ćutanje, umesto podrške i ohrabrenja svima onima koji kreću na put kojim se ređe ide, razara. Treba napustiti ovaj začarani krug i pratiti put onog najvećeg pesnika koji kaže: “Neka bude borba neprestana, neka bude što biti ne može.”

Svež početak, svojevrsni refresh, to je ono što nam treba, već danas. Pogledaj svoj grad, taj lavirint koji nosiš u sebi i splet svih iskustava koje ti je grad darovao i vidi svoj grad ne samo kao ono što jeste već kao i ono što bi mogao da bude. Zadivi se malim stvarima, slavi velike. Ako ih više ne vidiš i ne umeš da se zadiviš , razboleo si se. Sićana zavist, tromost duha i patološka misao da je umetnost vredna onoliko koliko novca donosi, koči alternativnu stvaralačku scenu. U Valjevu je tako, u Srbiji je tako.

Potrebne su godine neodustajanja i kaljenja, decenije, zapravo čitav život. Iako već brojim decenije posvećenosti reči, mogu slobodno da kažem da sam tek na početku i da još puno ima da rastem i napredujem, daće Bog, dok zadivljen stojim pred majstorima reči i nastavljam da putujem udubljen u tajni plamen stiha. Ali kao što reče onaj drugi veliki pesnik: “Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme.” ”

About the author

Rista

CEO and Founder

Nekada davno pokrenuo My People, a danas My People pokreće njega...

Leave a Comment

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.