Blog

Yo!Hambin 91 – Pet godina kasnije

Written by Rista

Pre svega – zašto bih komentarisao svoju pesmu? Zašto bi bilo koji autor pisao o svom delu kad je dovoljno da ga stvori i preda javnosti? To je uobraženo, isfolirano, kompleksaški ili, prosto, trulo.

Ja pišem o “Yo!hambin 91”, pre svega, jer mi se i može, a onda i zato što tako hoću. Što to hoću? Ne pravdam se nikad nikom, ali obično imam dobru volju da objasnim i objašnjavam redovno, pa evo i sad je to slučaj, na sreću same pesme i svih koji gotive rep.

Hoću da pišem o toj pesmi ne samo zato što je danas tačno 5 dina od njenog izlaska – to je samo povod – i ne zato što sam ja njen autor, iako mi je ta istorijska činjenica draga. Pisao bih i pričao o njoj i da je bilo ko drugi njen autor, kao što sam pisao i komentarisao “Đuskaj” Bobana Petrovića, “Čuješ li buku” Badvajzera, “Dramu” Tapira, rime Prtija, Juicea, Nema granica, Kize RH itd.

 

Gledajući, bar u okviru ovog našeg repa, sudbinu dosta kompleksnih hc rap rima, pesama i albuma kao što je npr. “Brate minli” – rep savršenstva koje verovatno nikad neće dobiti pun rispekt – ili sudbinu Moskrijevih rima koje su, iako gistro široko prihvaćene, žestoko prespavane tj. neshvaćene u svoj svojoj snazi i punoći i još dosta nekih sličnih primera, čovek lako može da upadne u taj emo trip neke uvređenosti i krene da se batrga u živom blatu prepucavanja i ubeđivanja oko vrednosti rima tonući svakim argumentom sve dublje. Zato se ja i u ovom slučaju držim svog hc stava i “ne plačem, ne prozivam, samo predstavljam do koske – pravi rep je kul jer drugačije ne može”, dok važi, naravno, i dalje ona druga rima “boli te kurac za rime – ti se ne baviš time”.

Pišem, dakle, o Yo!hambinu zato što je retko savršeno delo, organska, monolitna celina koja na svakom nivou – od koncepta do realizacije – funkcioniše savršeno, a sadrži nenormalno mnogo svežih uvida, novih veza simbola i značenja u relativno malo teksta i to ne u klasičnom poetskom tripu nego baš u nekom tripu koji verovatno samo rep može da pruži.

Kako je uopšte nastala pesma?

Početkom 2009, kad je Sevdah odlučio da pravi album na srpskom, a ja mu već bio redovni saradnik – doduše, oko rima na engleskom za njegovu tadašnju pevačicu Evu – pustio mi je remix koji je uradio za pesmu “Beatbox” čikaškog ghetto house cara BearWhoa. Ja sam se isekao na tu matru i, pošto mi je pre toga slao neke instrumentale koje je imao u vidu za album i na koje je hteo neke rime – bilo za pevanje, bilo za repovanje – a koji mene nisu nešto izvozali, čim sam čuo taj remix tražio sam mu da mi da taj bit da probam na njega nešto da istripujem. Posle malog natezanja, pošto je Sevdahu bio smor da otvara stari projekat, dogovorili smo se da mi eksportuje matru iz projekta i da će vokali, ako izrimujem nešto i dođe do snimanja tih rima, biti miksovani preko te matre koja će cela biti ubačena u jedan kanal novog projekta. Svi koji se malo razumeju u miks znaju da je to dosta ograničavajuća situacija, ali meni je u tom trenutku to bilo okej i na kraju je pesma tako i urađena. (Sevdah je, ipak, izvukao maksimum iz miksa i u toj situaciji i ponovo mu ovom prilikom bacam rispekt za to :D)

Šta je meni bilo u glavi kad sam krenuo da slušam tu matru? Pre svega ceo fazon matre mi je zvučao kao neki Snap/Technotronic za 2009. Malo me je podsetila i na trake Timo Maasa sa MC Chickaboo i Kelis, ali ova asocijacija na Snap i Technotronic mi je bila glavna. Počeo sam da razmišljam o svemu što mene vezuje za taj zvuk i, naravno, setio sam se rođendanskih žurki na Dorćolu krajem 80ih i početkom 90ih na kojima smo kao klinci, između ostalih tripova, vrteli tu ziku i ložili se na nju.

Na drugoj strani, u tom trenutku nisam imao nijednu rep traku na srpskom kao Lou Benny – znači nisam nigde sebe predstavio, nisam postojao. Ideja mi je bila da na taj sirovi gruv, taj hc rap bit na 130 bpm, bacim neke rime kroz koje ću da se predstavim. Nisam u tom trenutku razmišljao da to moraju da budu 1/1 prave rep rime, tj. hc rap reprezent u kom se ja kurčim, nego samo da na nekom nivou predstavim to ko sam, odakle dolazim i da to uradim na neki nepatetičan način, hc rap način u širem smislu – znači sirovo, bez potrebe da izazivam neke emocije kod ljudi koji će to eventualno da čuju. Na drugoj strani sam bit me je naveo na ideju da te rime budu ozbiljne, bez nekih karikiranja i sprdanja.

I tako, razmišljajući o konkretnim nekim pričama s kraja 80ih i početka 90ih, pala mi je u jednom trenutku na pamet ta priča o johambinu. Setio sam se da je ta priča – to da johambin, koji može da se kupi u poljoprivrednoj apoteci, kad ubaciš ribi u piće ona hoće da se jebe s tobom – kružila kad smo bili klinci, ali da niko to nikad od ljudi koje znam nije uradio. Mislim da mi se već u sledećoj sekundi javilo prelomno pitanje od kog je – kad razmišljam ovako u rikverc o pesmi – nastalo celo ludilo. Skapirao sam da tu priču o johambinu nisam čuo pun kurac vremena, pretpostavio da većina mlađih od mene ne zna za priču i zapitao se zašto je to tako?

Pravi odgovor na to prelomno pitanje je bio taj da se o johambinu više ne priča zato što je sama ta priča izgubila svoju funkciju i, samim tim, umrla. Sledeće pitanje – šta je bila funkcija priče, tj. mita o čudesnoj moći johambina i zašto je taj mit nestao? – otvorilo je definitivno ceo taj novi svet koji sam onda ubacio u rime. Skapirao sam da je priča o johambinu nestala kad je nestala napetost za koju je ta priča bila neko (gistro) rešenje, tj. kad je u određenoj meri suzbijena seksualna frustracija celog društva koju je, uglavnom, stvorila patrijarhalna moralnost koja je do 90ih bila u punoj snazi.

Na tom mestu mi se, dakle, otvorila mogućnost da ispričam jednu dosta konkretnu priču o određenoj seksualnoj revoluciji kod nas 90ih, i čak širu društvenu priču koja pokriva većinu dešavanja ovde od početka 90ih naovamo, a sve to iz totalno sveže i lične klinačke perspektive. Momentalno sam skapirao da imam dovoljno osnova da napravim jednu vrhunsku rep priču koja bi mogla da se meri sa načinom na koji jedan od mojih omiljenih filmova – “I ja tebi kevu” – ispostavlja Meksiko s kraja 90ih kroz priču o akciji dva zagorela klinca.

Istripovao sam da na početak pesme stavimo klasični sempl Jimmyja Castora iz pesme “Troglodyte” – sempl koji se pojavljuje u milion rep pesama u kojima se repuje o nekoj prošlosti, iako je “Yo!hambin 91” sve osim klasične rep pesme o prošlosti. Taj sempl se još suštinskije uklopio u celu pesmu jer i cela originalna pesma “Troglodyte” govori na sličan fanke sirov način o razvoju sadašnje situacije iz neke seksualne napetosti u prošlosti.

yo hambin

A onda su krenule rime:

Jen dva tri t-tri d-dva jedan

Lu Beni baca rime, na bitu je Sevdah

i prva referenca i to baš na prvu hc rap himnu ikad – prvu veliku represent/battle pesmu rapa – “Sucker MC’s” Run DMCja. (“with the one, two, three, three to two, one – my man Larry Larr, my name DJ Run“) Iako “Yo!hambin 91” nije hc rap stvar u najužem smislu hc/pravog rapa – znači nije stvar u kojoj su rime MC kurčenje – ona ipak jeste hc rap na nivou bita i ispostavljanja priče i taj momenat, kao i momenat da ja kao bivši DJ ulazim u MC priču baš kao DJ Run na “Sucker MC’s”, čine te rime mnogo složenijim od samog

regularnog predstavljanja ortaka na bitu i ortaka na mikrofonu.

Bo! Bit me tera da rokam na keca

rime kako je to bilo nekad

Preko ovog “bo!” već konkretizujem Ćordol priču i u isto vreme opisujem iznenađenje kako me je sam bit izvozao kad sam ga prvi put čuo i naterao me da rimujem i to baš o Snap/Technotronic vremenu. (nešto kao Rakim na početku “Eric B is President” samo što je kod njega “nagovor na rap” došao od mikrofona ne od bita) Još jedan bitan dvoznačan momenat ovde je “na keca” – on, što se mene tiče, određuje i to da me bit odmah istripovao da rimujem, ali i to da je u pitanju suštinski funk priča “on the one”, sa svim značenjima koje ta prijava od vremena James Browna i George Clintona naovamo nosi.

Na 25om sedimo i gledamo u Dunav

al oči same krenu kada prođe neka vuna

biciklističke, neka luda frizura

neke “Alf” šiškice – devedeset prva

Prva linija je, pored toga što je realna dorćolska priča, normalno i referenca/omaž BSu, Škabu i “Govedini” kao najvećem hitu domaćeg političkog repa, ali zajedno sa sledećom linijom postaje dvosmislena pa tako može da se kapira kao 1.) razlika između razmišljanja 1991. i 2001, ali i kao 2.) flip the script, promena političkog repa jer umesto “krojenja novog Ustava” ja prelazim na priču o loženju na ribe iako, kao što će se videti dalje u pesmi, pričam društvenu/političku priču. Poslednje 2 linije iz ovog uvodnog dela prve strofe u par detalja “vraćaju” direktno u ’91, posebno “Alf” šiškice koje Juice, recimo, nije pomenuo na “Brate minli” bumu pa sam morao da ih ispoštujem ovde. 😀

Znam da je daleka prošlost, 

ali ja brate pamtim odakle sam došo

Tipa: ćale i keva rano pale na poso

pa Lou bez problema gleda Colpo Grosso noću 

 

Prve dve linije ukazuju da je u pesmi na delu rep pokušaj ličnog predstavljanja ispostavljanjem neke razvojne priče. U većini hc rap pesama u kojima se ortaci predstavljaju kroz taj svoj razvojni put to obično ide po rags to riches/od trnja do zvezda šablonu – ovde je to malo drugačije, ali svakako cela priča ima neki blagi ton pozitivnosti, bar u smislu “to što smo hteli to smo i dobili”.

Treća linija je stih na koji se jedan ortak iz Mostara seče, a koja je, zajedno sa sledećom, i mnogim drugim ljudima najrealnije predstavljanje odrastanja u porodicama radničke i (niže) srednje klase (ja bih rekao nezavisno od klase) i, naročito, tog vremena u kom si prepušten sam sebi, tj. medijima i vršnjacima, mimo roditeljskog nadzora. Naravno, tu uleće još jedna konkretna lokalna referenca na Colpo Grosso – žabarski striperski šou koji je išao u noćnim programima SFRJ televizija početkom 90ih i koji je među prvima krenuo da nedeljno isporučuje Jugoslovenima, a naročito klincima porciju golih riba na ekranima i tako dao još jedan više kvalitetan ventil za rešavanje seksualne frustracije.

Ahaaa – sise i dupe

ribama na zenba virim u kabine kroz rupe

i puca mi za pucanje i stanje u zemlji

samo sanjam tucanje i budim se lepljiv 

 

Ovde se već tvrdo uleće u ispostavljanje stanja uma SFRJ klinca od 12-13 godina s početka 90ih. Prva linija definiše tu glad za seksom najkonkretnije moguće, a prijava o rupama na kabinama je sa bazena 25. maj, ali kapiram da važi za većinu bazena širom SFRJ pa i šire.

Treća i četvrta linija iz ovog dela pesme su jedino direktno pominjanje političke napetosti i rata i, istovremeno, najlegitimnije rep ispostavljanje svesti o tome iz klinačke perspektive, ma kakvu svest o ratovima neko tražio u rep pesmi. Neko tu vidi mirovnjački stav iz fazona “daj da se nešto jebe, boli me kurac za rat”, neko drugi vidi neosetljivost na stradanja drugih ili, čak, prećutno podržavanje “svojih” u ratovanju, sve dok te to ne ometa da uživaš. Bilo kako bilo, te rime su sve što može i sve što treba da se kaže na tu temu – posebno taj najsiroviji opis vlažnih snova preko uzroka i posledice – i uletele su – kao i sve ostale u pesmi – baš na pravo mesto u razvoju priče.

Na žurkama smaramo: “pusti bre sentiš!”

ribe oće Snap! a mi “Wind of Change”

Mislim, volimo dens, ali brate, reci –

ko igra stiskavac oseti sesi!

Još konkretnih pa i skroz telesnih slika koje su u funkciji priče i prikaza te seksualne problematike kroz najsitnije detalje svakodnevnog klinačkog života. Ovde je i jedna bitna referenca na pesmu Scorpionsa “Wind of Change” koja, pored toga što je bila jedna od najpopularnijih za stiskavac u to doba, simbolizuje širi politički okvir u kom je rat u SFRJ započeo – rušenje Berlinskog zida, prekid podele sveta na dva bloka i definitivni kraj Hladnog rata. J

Jasno je da smo bili najgori zagori

ložili su nas i gabori i svakaki štakori

ipak je to doba kad se bude ti nagoni

A ribe? Ribe ne daju ni da ih pipneš!

U ovim rimama malo unosim dinamiku kratkim povratkom u “sadašnjost” (u 2009.) i pisanjem rima o ’91 iz te perspektive, ali se u poslednjoj liniji vraćam direktno u ’91. Realna priča, naravno.

Al onda neki stariji ortaci

vide da smo u bedaku i kažu ovako: “Pazi,

ako bi da bodete sa pišama u pice

mora odete i sipate tim ribama u piće johambin” 

 

Ovo razrešenje možda deluje kao naglo, ali ono je pripremljeno izlaganjem problema i napetošću koja ga prati, a koja se gradi tokom cele strofe. Mit o johambinu je baš u ovako “naglom” uletu najsuštinskije prikazan kao ono što u stvari jeste – neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i “rešava” stvar. (Deus ex machina) Tu ima još jedan dosta bitan i najrealniji mogući reprezent uticaja vršnjačke grupe – “neki stariji ortaci” – koji ukazuje i na prenošenje iskustava sa kolena na koleno, a i postojanje određenih tradicija u kulturama mladih. (Kojima se kasnije bavim na drugi način u “Znoju” i “Gistro” recimo)

Yo!hambina, yo!hambin

yo-yo yo-yo yo, yo!hambin,

yo!hambina, yo!hambin

kažu da im damo yo!hambin,

yo!hambina, yo!hambin

yo-yo yo-yo yo yo!hambin,

yo!hambina, yo!hambiiinaaa

Refren je, naravno, još jedan citat/omaž, s tim što je ovde u pitanju “Kokane” Sunshinea. (Preuzeta je ritmika refrena) Ta priča o kokainu će se dodatno razviti na samom kraju pesme.

Yo-yo yo-yo yo!

hambin, hambin, zezanje do bola

staviš joj u piće i već je gola 

 

I još jedan citat/omaž – ovog puta Moskriju i “Klabingu”. Tu nema ili, bar, ja ne prepoznajem nikakav višak značenja. 😀 Ceo trip mi je bio da uletim s tom prijavom zbog tog ‘hambin koje me je podsetilo na klabing. :AAA (Da – taj pitchovani vokal na kraju prve strofe i ovde na ovom delu sugeriše da su to reči “starijih ortaka” :3 )

Ad-lib “ganc novi fank 2 soma 9” ima mesto koliko u brendiranju priče i mom doživljaju same te muzike kao brand new funka za 2009, toliko i u priči o fanku života kao (gradskoj) društvenoj dinamici koju sam kasnije krenuo da razvijam kroz Бегефанк priču i o razlici tog gradskog ludila 2009. od onog koje je bilo ’91.

Međutim i ribe su znale te priče

pa su štekale čaše i same sipale piće hah…

a nisu imale od čega se plaše

naše namere su, realno, oduvek bile čiste

A i zagor je postao podnošljiv

na 3K je vikendom krenuo pornić

mnogi su već dobili i video u sobi

znači pazi kad sam bacio i “Erotski dodir” čak!

  

Cela druga strofa je skroz bačena iz perspektive 2009. Na početku je palo malo gasiranje, pooštravanje poente u duhu priče :sss al onda u nastavku uleće par konkretnih momenata i dosta opipljivo objašnjenje promena koje su već u zaletu.

Al onda negde kroz 2-3 dine

stiže naači trip – ribe postaju fine!

I spremne za kcije, nije bila više frka

brate maltene zaboraviš i sam da ga…

U ovom delu strofe se priča već seli u neku sredinu 90ih, sweet 16 faza, i tu nastupa zanimljiv momenat, otvaraju se (bar) dva puta za kapiranje priče – da li je to što su ribe postale spremne za kcije samo normalna posledice odrastanja i dolaska u neke godine (15-16 za razliku od 12-13) ili se stvarno desila seksualna revolucija pa je ta generacija prva koja se oslobađa u tom smislu. Nastavak pesme istiiinuuu doonooosiii, mislim ja se zalažem za ovo drugo tumačenje, ali ne znači da je prvo time zatvoreno za nekog ko oće tako da skapira. :A

…da – bruka! ludilo mozga!

To je bila revolucija, to mora da prepoznaš

i pamtiš i paziš da ti ne ukradu

Pamćenje slabi, pogotovo u gradu

Ovde je naglašavanje veličine samog otkrića seksualne revolucije 90ih kod nas. S jedne strane zato što niko to ranije nije konstatovao, s druge strane zbog svih drugih društvenih promena koje proističu iz jednog tako velikog pomeranja.

Poslednja od ove 4 linije otvara najviše nekih priča. Kad sam je bacio nisam to odmah pohvatao, više je bilo refleksno i na nivou rimovanja, a onda su mi kasnije pukle nove stvari pred očima kad sam počeo da razmišljam o njoj. Život, a posebno život u gradu, brzina kojom naleću novi utisci, prezasićenost mozga, šta znači za razumevanje sebe i sveta oko sebe to što “pamćenje slabi”…

Lako zaboraviš trip davnih dana

ko balkon Balkana i parter Partizana

zato sad pevam-o žrtvi i heroju

sex revolucije – ajmo sad svi!

Druga linija doliva još lokalnosti u priču i konkretizuje stvari. Reč je o dva kultna bioskopa, dva gradska “seksualna rezervata” – Balkan koji je imao balkon na kom si mogao da baneš sa ribom da se navatate i Partizan u kom si mogao “legalno” da ga izdrkaš. Dalje, veza prve i treće linije sugeriše da je priča o johambinu, tj. čitav koncept Yo!hambin 91 uzet kao simbol vremena. Treća linija kaže “žrtva”. Zašto je mit johambin žrtva seksualne revolucije? Pa baš ono što sam napisao već – sam mit o johambinu je žrtva jer je postao nefunkcionalan, prestao je da postoji kad je postao nepotreban ljudima.


bege fank

Ovo proglašavanje mita o johambinu herojem seksualne revolucije i pominjanje njegovih zasluga u sledećem refrenu (“zaslužio je to”) je malo natezanje priče, ali je isto tako bitno da bih iskazao stav prema čitavom tom događanju. Poenta je u tome da smo mi kao klinci želeli da neke stvari ne budu tako napete kao što su bile – konkretno da možemo lakše da jebemo ili bar kvalitetno da izdrkamo kad oćemo, znači bez nekih peripetija – i te stvari su postale “dostupnije” posle te seksualne revolucije. Sad, to što se ta revolucija desila u okviru sankcija, ratova, promena u medijima – pre svega mislim na “seksualizaciju” i “vulgarizaciju” programa, najviše pod uticajem tzv. “turbo folk kulture”, ali i globalizacije hip-hop kulture preko MTVja, puštanje u medije i nekih drugih vrsta seksualnosti i sl. – sve to može većini nas samo da kaže “tražili ste – gledajte/uživajte” ili ono drugo – “pazi šta želiš možda ti se i ostvari”. U svakom slučaju to je, što se mene tiče, jedan od konkretnijih primera onog uvida da “pamćenje slabi” jer se masa ljudi oseća loše u novonastalim okolnostima, a ne kapira da su se društvene okolnosti razvile tako da im reše jednu bitnu frustraciju koju su osećali svojevremeno.

Nekada… da ti jednu dobru devojku… patrijarhalnu… zbaaariš… dovedeš u krevet… to su muke božije bile! Pa to su pokloni, to je cveće, to su pažnje, ljubljenje ruke… hiljadu lepih stvari!!! 

 

I sad tu imamo reprezent celog vremena pre 90ih rečima jednog cara Kristijana Golubovića koji i na nivou samih reči, ali i na osnovu identiteta onog ko ih izgovara, zaokružuje priču i daje još jedan dodatni fanke obrt u pesmi. Akcenti su na “dobru” i “patrijarhalnu”.

A FU93, a Б92

a šta je 91? To mora da znaš

A FU93, a Б92

a šta je 91? To mora da znaš

A FU93, a MUP 92

a šta je 91? To mora da znaš

A FU93, a Б92

a šta je 91? To mora da znaš

ako si Ćordol, Bege, Niš, Novi Sad,

Srbija, Balkan, to 91 je šta?

Šta?

Šta?

Prva polovina ovog dela je, što se mene tiče, najveće ludilo u ovoj pesmi koje ni meni nije do kraja jasno. :AAA Krenulo je iz igranja simbolima, odnosno ciframa, mehaničkog spajanja, a onda se iz toga stvorilo značenje ili više njih. Ovde sve pršti od simbola i prespajanja/ukrštanja značenja.  Ko ne zna, “FU93” je Juiceov koncept (brend) u koji je sažet odnos prema 1993. godini kao simbolu. Kakvom simbolu? Simbolu u kom se sabiraju doticanje dna, najveće ludilo društva i, naročito, ulice, krah sistema, ali i fanke životna energija i borbeni/pobednički potencijal svih koji su to živeli i preživeli. E sad, Juiceove rime i način na koji isfurava koncept u najmanju ruku pokazuju njegov odnos prema tom simbolu kao dvostruk – u smislu ’93 je nenormalni smor, trauma čitave generacije ili više generacija, ali ’93 je i ludilo koje nas je ojačalo i koje nas čini posebno sposobnim za život. Ono što je bitno je da je i Juiceov i moj odnos prema ’93 hardcore, što će reći ne-emo, tj. bez patetike i bez želje da se izazove emocija kod onih koji su, aj da kažemo, “preživeli” sa manje ili više oštećenja. Da, ljudi su umirali ili živeli gore nego da su mrtvi, doživeli masu poniženja, urezale su im se razne težine u mozgove, ali kao čovek u tom vremenu – a posebno kao klinac – imao si izbor da držiš glavu iznad vode ili da potoneš. Za “držanje glave iznad vode”, recimo, nije bilo nužno da budeš dizelaš, to je bitna stavka za neke kasnije priče oko “Yo!hambin 91” koju su mnogi skapirali kao dizelašku stvar. Jednostavno, oni koji su preživeli + odrasli u to vreme su izašli jači, stekli su pravi hip-hop borbeni/pobednički, hc i fanke stav u odnosu na život, odrasli su na suludoj dinamici/gruvu/fanku gradske kulture, spakovali su gomilu ekstrema u iskustvo. (To je nešto o čemu sam repovao kasnije, naročito u drugoj strofi “Znoja”)

S druge strane imamo kao simbol “Б92” koji za mene lično, a i za jedan deo generacije, predstavlja jako bitan deo odrastanja. Mislim na generalni stav tog radija tokom 80ih i 90ih, neka beskompromisna muzika i par još nekih konkretnih momenata u nekim drugim aspektima kulture – Mjehur ubica, Kozmik i cela priča oko Industrije, Velika RnR prevara, prva rap lista još krajem 80ih itd. itd.

Ta 2 simbola – “FU93” i “Б92” – poseduju i neku međusobnu protivrečnost, stvaraju neku dinamiku, borbu u ovom prelazu pred poslednji refren, kad se tumače kao zagovaranja suprotstavljenih priča – “dizelaško” vs. “padavičarsko”, “radničko ” vs. “građansko”. Pa onda ta veza Б92/MUP 92 koja priča o promeni odnosa brenda Б92 prema vlasti tokom 2000ih u odnosu na onaj stav tokom 90ih… i to je nešto što je isto sadržano u ovom delu pesme. Lik mi je npr. baš iskomentarisao na dodeli Popboks nagrada – kad smo Sevdah i ja dobili nagradu publike za Yo!hambin 91 kao najbolju pesmu 2009. – kako je kul što pljujem Б92 tu pred ekipom koja je mahom njihova. Ta kritika brenda Б92, koliko god mogla tumačenjem da se izvuče iz ovog dela, bar na ovom nivou ređanja simbola u ovom prelazu i njihovog uzajamnog odnosa, nije moja namera. Ono što je svesno u tom delu je nabacivanje simbola koji, s jedne strane, sažimaju generacijsko gradsko iskustvo 90ih i kasnije a, sa druge strane, na jedan dečiji način definišu ceo “Yo!hambin 91” prvo tim prostim ređanjem cifara, a onda i značenjski jer upravo mit o johambinu koji 1991. živi svoje poslednje dane, podseća sve delove kasnije podeljene generacije – i one koji su FU i one koji su Б92 – da su u jednom momentu hteli iste stvari, hteli lepe stvari aj aj aj aj aaaaj. ;E (Taj pokušaj povezivanja generacije i međusobnog prepoznavanja raznih ekipa je i kasnije u drugoj strofi “Znoja”)

Završetak ovog loženja pred poslednji refren sa širenjem priče od Dorćola do Balkana (kao uostalom i taj prvi deo FU93/Б92) imaju znači jednu naivnu nameru povezivanja čitave generacije i na nivou samog grada i na nivou bivše države pričom o onome što je bilo pre svih sranja i podela, o onome što je svima zajedničko, a to je klinačko hormonsko ludilo i sirova dinamika života i nagona.

Mala matura – deca kokaina

Velika matura – deca Yo!hambina

 

Ovo je za kraj jedna konstatacija koja dodatno vezuje celu priču za 2009, tj. za sada i ovde. Neko će to da tumači kao zloslutno povezivanje, neko samo kao realno, neko kao zabavno ali, u svakom slučaju, poenta je da su generaciju ’91 – koja je 2009. na velikoj maturi – po pretpostavci pesme roditelji pravili pod dejstvom johambina, dok su generaciju ’94 – koja je na maloj maturi – pravili na koksu koji je do sredine 90ih ušao u širu upotrebu (što je jasno i po masi pesama iz sredine 90ih kao npr. “Kokane” Sunshinea koji je citiran u refrenu, pa “Kralj kokaina” Moby Dicka, “Đavo bele boje” Bony & Clyde itd.). Naravno to je gasiranje, ali jeste i realna priča o promeni celog konteksta.

Na kraju, bitno je da naglasim da nijedan autor nije vlasnik tumačenja svog dela. Manje-više sve ove stvari koje sam ovde naveo svako ko sluša ovu pesmu može da istripuje na svoj način i to je kul, ovo nije pokušaj nametanja nekog definitivnog tumačenja. Jedna od gotivnih poenti ovog teksta je da, kad neko krene da kuka kako muzika više nije kvalitetna kao što je bila, a naročito rep i ta “lirika” – danas kad npr. slavimo 20 godina od Nasovog “Illmatica”, jedne od definicija rep liričnosti – svako može da se pozove na ovo kao jedno od mogućih tumačenja “Yo!hambina 91” i pokaže kako ipak i dan-danas postoje velike himne koje otkrivaju nove stvari – jednu čitavu seksualnu revoluciju (malo li je?) – ređaju kompleksna značenja na više nivoa pričajući, na prvi pogled, neke skroz obične svakodnevne priče i sa hc stavom što sve zajedno rep oduvek čini repom.

Što se mene tiče još jedna bitna tema za razmišljanje je i ta koliko bi ljudi uopšte čulo ovu stvar da Sevdah nije istripovao taj svemirski bit, da ja nisam izrokao flow koji niko na ovim prostorima pre mene nije rokao i da se to nije sve zajedno pojavilo kao jedan paket koji niko nije očekivao? Mislim da bi stvar došla do dosta manjeg broja ljudi, ali mislim i da je “svežina” pesme na tim nivoima – kao što je često slučaju u repu – mnoge zadržala na tom prvom nivou i da su, iako ih je stvar izvozala, ostali na površini, nisu ušli u rime. Ovo pišem zato što po tom Youtubeu, a i šire, ima dosta rep traka, ludih rima, prijava, tripova i repera/reperki koji ne dobijaju ni minimum rispekta, o kešu da ne pričam, dok na drugoj strani masa ljudi kuka kako nema dobrog repa. Juice bi reko “Vi ne slušate rep, smeta vam što pravim keš”, ja kažem “boli te kurac za rime, ti se ne baviš time”. Možda je vreme da se to promeni.

Bege Fank aka Lou Benny

About the author

Rista

CEO and Founder

Nekada davno pokrenuo My People, a danas My People pokreće njega...

Leave a Comment